Delo

440 Д Е Л 0 — Та говори јасније шта желиш, несретниче! — повика, напослетку, срдито Иван Фјодоровић, прелазећи од смирености на грубост. Смердјаков метну десну ногу уз леву, исправи ce'jom већма, али гледаше и даље са оним истим спокојством и са истим осмејком. — Стварнога нема ничега... ја то тек онако, уз реч... Настаде опет ћутање. Тако ћутаху скоро један минут. Иван Фјодоровић знађаше да је он требао сад одмах да устане и да се ражљути, а Смердјаков стајаше пред њим и као да очекиваше: „Баш да видим, као вели, хоћеш ли се расрдити, или нећеш?“ Бар тако се чинило Ивану Фјодоровићу. Напослетку, он се покрену, да устане. Смердјаков баш као да ухвати згодан тренутак. — Страшан је мој положај, Иване Фјодоровићу, не знам просто како да помогнем себи, — проговори он наједаред одлучно и на махове, и код последње своје речи уздахну. Иван Фјодоровић одмах опет седе. — Обојица су сасвим луди, обојица су дошли већ до оне најситније детињарије, — настављаше Смердјаков. — Ја то за вашег родитеља и за вашег брата Димитрија Фјодоровића говорим. Ето они ће сад устати, то јест Фјодор Павловић, и одмах ће ми почети досађивати сваки час: „Шта, зар није дошла! Зашто није дошла?“ — па тако до саме поноћи, па чак и после поноћи. А ако Аграфена Александровна не дође (зато, што она, канда, никако и не намерава да дође), он ће опет кидисати на мене ујутру: „Зашто није дошла ? Због чега није дошла, па кад ће доћи?“ — баш као да сам им за све то ја нешто крив. С друге опет стране, то вам је таква ствар, да чим се сад смркне, па и раније, ваш ће се брата с пушком у руци јавити ту негде у суседству: „Пази, вели, ниткове и чорбару: ако ли ми је за времена не спазиш и не јавиш ми да је дошла — тебе ћу првог као пса убити!“ А чим сване, он ће ме, исто као и Фјодор Павловић, почети стављати на јежеве муке: „тешто није дошла, те хоће л’ се скоро појавити", — и онда опет и пред њима испадам ја кривац зато, што њихова госпоја није дошла. И тако се свакога дана и сваког сата све жешће љуте обадвојица, и неки пут ми дође да из страха сам себи живот одузмем. Ја се, господине, од њих никаквом добру не надам. — А што си се мешао у туђе послове? Зашто си преносио гласове Димитрију Фјодоровићу? — љутито проговори Иван Фјодоровић.