Delo

62 Д Е Л О Блазнавац-Ристићевом, 1869 године да поделе Босну и Херцеговину са Аустро-Угарском, да отуђи Србију од Русије. По том предлогу Андрашијевом Босна и Херцеговина — од Врбаса и Неретве западно имала је припасти Аустро-Угарској а источно Србији1. Тај предлог није прихватило намесништво, надајући се да ће те обе а целе српске области припасти Србији и не слутећи, да ће их исти гроф Андраши неколико година доцније отети од Србије! И доцније, Андраши је хтео Србији дати доказа свога пријатељства, јер је у јулу 1871 радио да се оствари железничка веза са Солуном преко Србије а не преко Босне! Књажевско Намесништво није хтело разумети ову пријатељску пажњу Андрашију, већ је у јесен 1871 одвело књаза Милана у походе рускоме цару у Ливадију, на Криму. Овај пут у Ливадију — по извештајима Калајевим из Београда — био је награда што је намесник Ристић руској дипломатији издао тајну о предлогу Андрашијевом о деоби Босне и Херцеговине. И за биографа Андрашијевог је очита тајна шта је све урађено у Ливадији и како је напуштен пројекат о деоби Босне и Херцеговине и од Андрашија и Ристића. Ристић је, вели Вертхајмер а на основу званичне преписке између Андрашија и барона Лангенау, аустријског посланика у Петрограду, ишао у Ливадију — да убеди Русе о животној потреби Србије да добије Босну и да ожени књаза Милана Вером, ћерком великог кнеза Константина. Ни једно ни друго није успео. Пројекат о женидби кнеза Милана са кнегињом Вером покварио је Андраши, који се бојао да би се тиме дало маха велико српским идејама, када једна царска принцеза полази за вазалног кнеза Србије. Русија је осетила то незадовољство Аустрије и кнез Милан би одбивен као раније кнез румунски Карло који је такође тражио једну руску принцезу. Неуспевши ништа у Ливадији намесништво је покушало да се приближи Аустрији — и то је био већ један успех Андрашијеве политике! С Црном Гором још се лакше Андраши спријатељио. Једна мала ствар, мала пажња, била је довољна да створи пријатељско расположење краља Николе према Андрашију. У Бечу се 1873 г. приређивала светска изложба, на коју је хтео краљ Никола да буде позван непосредно из Беча а не преки Порте као њен 1 Све ово у првој књизи биографије Андрашијеве, стр. 460 —61 а по преписии с В. Калајем, тада конзулом аустријским у Београду.