Đul-Marikina Prikažnja

69

Туго... блажу! Блажу. аџпке. блажу. Јербо ја мпслим... ја знам дек кпр-Тодорча неје тај човек кој ће да л’же ? Заш' па да те л’же... Блажу ! зборп нана а јоште не скида руке од очп. Ништо више да неје рекнуја татку ми, салте овој једно, блажу, па впће доста. Како Турцп, како Цпгани блажу!!... Јес, чедо. У Турско време ако би си нпки Нишлија блажија, он бп нп се видеја псто како Цигании, не како човек, како крпсјанин. Сви постп постешемо редом како је сам јединак Бог наредпја, па п среду и петак. Па за тој си нп онаг п било добро, а сТ... Ете, од овај дан, внка ми татко, Фати Фетиљ, па од памет ми тој не искаче, море како шашав идем, жива ми наша чеда! Јербо, впка, заш’да ме л’же кнр-Тодорча ? Сас њега несам бпја у ортаклак; сас њега несам ишеја на аџилак; сас њега несам у комшилак та да ништо међу себе имамо. Ама и ако сам сп чуја овој, ја не бп растцрија свадбу. Не би, аџике, две ми очи! Не би, жн’ ми Бог! јербо сам човек. Сав би кабаат 10 на мене узеја: заш’ несам гледаја, заш’ несам питуваја онаг, у време. Ручаја би се што си дадо красно наше

10 Кривнца.