Dositej Obradović u Hopovu

Глава ХГ Мали ђакон на раскрсници АЦО

Ма ЕН А ти -=“

је то осетло. Не руководећи се разумом, него осећањем, он се непромишљено ухватио у коштац са јачом силом. У раздражености није му пало на ум, 1" ће његов отпор изазвати реакцију оне друштвене силе којој се он сам предао на милост и немилост, п да се борба с њом може евршити само његовом катастрофом. |

'ГРеодор мора да је знао шта му се спрема. Њега је жегло и пекло, што ће га сметнути с управе. Оп је то осећао као срамоту, а може бити да се осећао « крив, па је отишао некуда из манастира да не би морао бити па овој мучној седници. Он је тим раду ове седнице, како видесмо из записника, учинио неку сметњу (можда је из неког детињастог пркоса и пепромишљености то и хтео): није се могао прегледати инвентар, намесник није могао без њега да преда рачуне. Али је лпак било оно што је требало да буде: обнова елужитеља је потпуно спроведена и без њега.

Запшеник ове седнице баца неку светлост и на узроке због којих је Теодор од игумана постао пропгуман. Омењивање управе манастирске у ово доба, пошто ву чиповници одслужили своју годину, није нпшта. необичпо, после две године сасвим је пешто нормално. Али Теводорова нарав, његов карактер, његово владање убрзали су му пад.

Он је као старешина манастира имао лаку руку. Калуђерске слабости своје братије он је, као човек, разумевао, па их је праштао. Поступао је против њих тек у случају драстичне повреде монашких правила. Последица схватања и поступања игумапова. а и ње гова примера, показала се у некој већој, и од тада познате, слободи у манастиру, која се покашто захунавала до распуштености. Стога је. по свој прилици, архимандрит и „творио истјазанија“ према сваком пункту монашких правила, јер се већ прочуло, да се мпоги од њих у Хопову не респектују. Биће да није само обично службено предиковање, кад архимандрит Вићентије кори Хоповце због скитања по селима и