Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 13

ТОСПАР ЛУКША најеђено

И опет су врата доли затворена! — Ја а Ма не мичем ти се! (Д. Марину Пак реци: „А мјеште тога давали смо се оному, који је давао више.“

ДУМ МАРИН

узрујан, хотио би се дигнути

Ах! — Ма то је одвише...

ГОСПАР ЛУКША устао, пак га приковао чврстом пести, а говори

као да маљем бије | И нека још стоји црно на бијело, да: „кад смо у слободи затварали наше ћери у манастире, да вехну и проклињу дјевичанство, — а могли смо их дариват богатијем пучанима, да им очистимо крв, — било нам је држанство, да у ропству уведемо у наше правне и неплодне палаце здраву копилад, што смо по конавоскијем гребенима посијали“... ДУМ МАРИН

који се досад пруцао као риба на удици, пак зачепио уши, пак дувао од страха и стида, напокон се отргнуо из Лукшине шаке, скочио, бацио перо и истрчао као махнит.

Нећу!... неђу!... Ма, госпару Лукша!... Ма што говорите»! — Ма како се не срамите 2!

ГОСПАР ЛУКША.

свалио се у сто, пуцајући од смијеха

Ха, ха, ха!... Не!... не!... не срамим св, Дум Марине! — не!... (У стаје још у смијеху, пак га пријатељски блажи.) Истина! Гријех је био... ма...

јеси ли видио, која је младост изникла2 Које прси! — Која чела!...

Иво Војновић 8