Dubrovačka trilogija

78 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ВАСО сметен, али лукавим смијешком, вртећи фес између прста Ех !... па знате... Задужио се Васо... у Вас, госпо. МАРА као горе У мене2!... ВАСО као горе Ех ! па... Ви ми поштено продали котоњату, а ја, Бога ми... поштено заборавио да Вам је платим ! Хе! хе! МАРА сва се наслонила у стб, па, као у чуду, неизмјерним изразом нехајства Јадни мој Васо!... ма што си се мучио !,..

није било заиста преше.

ВАСО Било је, било, госпо! — Ама што ћешо Посла! ех! да ти се заврти! — Купио кућу, велику, пусту... полачу Тудизића... знате ли, госпо 2... МАРА

усукала се, али мирно и хладно Не знам, Васо !

ВАСО охрабрио се, па простодушно приповиједа што Ћути Ех! да видите пустијех соба! — Боже, Боже ! — Големе као џамије, а зидови, — валај, — куле,

госпо! Ах! у што сам се упртио; а хоће ми се блата, да то све причиним у магазин за брашно ! (У разговору дохватио се сточића и хтио да сједне.)

МАРА

полако устаје и мирно зове