Dubrovački razgovori

12 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

нама покушавао улити дух класицизма, постали су чиновници, којима је главна брига да добију класу, или трговци, којима је новац идеал, а и једнима и другима дневне новине су сасвијем довољна духовна храна; када те сретну и сјете се твојијех лекција, то их подсјећа на нешто што изазива осмејак, нешто врло далеко и без сутрашњице. Зато, велим, најважније је оно што смо у себи на свијет донијели. Школа нам може само утрти пут којем смо намијењени, и ништа више. Треба жељети да га не отежава; а и кад то чини, није велико зло, јер свак ипак пронађе своје поље. Ни педагошки системи, који се непрекидно одмењују, немају великог значаја. Тако смо ми учили читати и писати методима толико рђавим, по данашњим педагозима, да бисмо морали бити неписмени и замуцкивати при читању. Све те педатошке новотарије више занимају учитеље него Баке. Радна школа или школа са прутом, кад прођу године не види се велика разлика у резултатима.

— Ми смо, примети капетан-Лесо, учили све напамет како папагали, не разумјевајући ништа. Али и данас то знам, а сада и разумијем. Данас пак дјеца уче само оно што могу разумјети, а чим то забораве, не знају више ништа. Ја сад знам оно што некад нијесам разумјевао, а они не знају оно што су јуче разумјевали. Капетан-Лесо је причао о свом учитељу у основној школи, старом Иванишевићу, који је говорио да Енглеску дели од континента „Пас де Калаис“. Уз изобиље покрета и смеха оживљавао је старог дубровачког „ориђинала“, школског служитеља Јодза Пупу и критиковао је данашње васпитање.

— Капетане мој, није лак посао бити васпитач, рече Милован. Ја то знам из искуства. Моја синовица, кћи мог брата од стрица, има двоје деце, и ја се поглавито бринем о њихову васпитању. Она су моја највећа радост. Колико је мали Маша 03биљан и ћутљив, толико је мала Љљиља живи враг и брбљива, вазда ћерета и поставља питања на које често не знам шта да јој одговорим. Тако једног дана, било јој је тада непуних седам година, она ће ме без икаква увода запитати:

— Је ли деда, како сам се ја родила2

„Без икаква размишљања одговорих:

— Тебе је твоја мама родила. Кад си била мала, мала, носила те.је под својим срцем.

— Под срцем! понови девојчица с осмехом зачуђеног задовољства. А колика сам била кад сам се родила2

Ја јој показах, открилике, рукама.

— Па то је морало бити тешко мамици.

— Јесте, дабогме.