Dubrovački razgovori

84 АМБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

Или ако хоћете: у њима је више духа него у њему. Прво је склад високог ступња, производ генијалне замисли а друго је, често, само сплет грубих нагона и навика.

Па као да држи у руци онај мозак којн је у њему сад изазивао многе успомене:

— „Ех, да знате, уздахну Божо Гргуревић, какво је уживање једна анатомска шетња! Кад хоћу да се одморим, уместо каквог романа узмем свеску своје анатомије и прошетам било Амановим рогом у сенци арахнондеје, било трагом каквог живца или током какве артерије. Те шетње, пуне историјских реминисценција и остатака споменика из времена кад још није било човјека, забавније су од шетња Римским форумом или старим улицама Фиренце. Јер у нама се налази чудесна археологија, трагови врло дуге прошлости, остаци других начина живота. У нама је врло стара мисао, према којој је људска цивилизација јучерашња тек. Дијете долазећи на свијет бескрајно је старије прошлости од најстаријих споменика преисторије. У њему су остаци гмизавца и рибе, успомене на живот у води; у његовој крви је дјелић океана; у његовим нагонима младо живинче; у грчевитим покретима његових удова наслијеђе предака који су се верали по стаблима и грању; у његовим крицима први зачеци језика. То мало, слабо створење, зачето прије мало мјесеца, носи у себи отиске тисућа стољећа живота, борбе, патње и уживања. И као сваки онај који се уздигао кроз борбу н понижавања, човјек презире друштво из којег је поникао. Скоројевић прави, сматра се дубоким јазом одијељеним од животињства из којег је постао, и ту ријеч употребљава као увреду. У школи се без стида учи да се животињски свијет дијели на корисне и штетне животиње. Ове последње немају права на живот, као да вас свијет постоји човјека ради. Зато појавом човјека живи свијет постаје све сиромашнији. Многе је животињске врсте већ истријебио, друте нестају, а ни једна нова врста за то вријеме није постала. Током времена фамна ће бити све сиромашнија. Може се предвидјети да ће једнога дана Од овог богатог, разноврсног, шароликог живог свијета осим човјека остати само мали број „корисних животиња“ и изметнутих „припитомљених животиња", које не знају шта је то слобода. Тиме ће човјек пресјећи у корјену стабло живота. Јер кад он буде нестао, а једном мора нестати, тада неће бити више оних животиња, које би, развијајући се у слободи, борби и утакмици, могле прихватити аучу животнога развоја. Човјек ће бити кобан по живи свијет. Он је као цвијет нашијех агава, који стаје живота биљку која га је годинама припремала.

„И не само то. Неће само фауна бити све сиромашнија, већ и само човјечанство. Многе су људске расе већ нестале као жрт-