Dubrovački razgovori

86 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

и као што се стварно и мисли. Превара, крађа, разбојништво, све нам се то указује у сасма другој боји него ономе који их је починио. Ми видимо само одвратно, кажњиво дјело, као да је оно само себе ради учињено, а не видимо му повода и сврхе. Онај који краде има пред очима оно што ће му та крађа прибавити, а то мора бити нешто лијепо, племенито, чему и ми тежимо или за чим чезнемо. Преступник се разликује од осталих само по томе што у њега жеља, заједничка једним и другим, у својој неодољивости помрачује ружноћу средства. Стога преступнику његов лик није ружан, јер га он не види већ има пред очима циљ који тражи да достигне, а којн може бити лијеп. Гнусно дјело силовања може почивати стварно на идеалном заносу љубави.

— Такву прдилоквенцу могао си за себе задржати, укори дум-Нико свог млађег пријатеља, кога је још дјететом знао. Човјек није увјек духовит кад хоће да не мисле као вас свијет.

Аум-Нико је замерао Зецу његову безбожничку философију и није пропуштао ниједну прилику да му то без увијања каже. Једном кад су се препирали о хришћанским догмама, дум-Нико, изгубивши стрпљење, рече Зецу:

— Допустићеш да у оно у што је вјеровао један Данте, може вјеровати и један буздо.

=— Нема сумње, одговорио му је весело Зец, да је Данте био геније а да сам ја буздо. Али ништа није горе од тога него имати мисли паметније од своје памети.

Вративши се на питање о будућности човечанства, дум-Нико је говорио:

— Како ће свијет завршити, то не знам; али по свој прилици неће се завршити онако како Божо замишља, као што зацело није ни постао. По теби, Божо, сила и број одлучиваће о будућности човјечанства. Али зашто би у будућности било друкчије него што је било у прошлостиг Стварно, мале мањине, неки пут и појединци, дају својим духом правац човјечанству, одреБују му судбину. Атена је била мало острво у мору барбара; Исус, једва запажен у Римском царству. Међутим, они су побједили, и свијет је, у ономе што данас има најбољега, њихов. У будућности поникнуће можда из неког малобројног народа или на изглед незнане расе, каква идеја, настојање које ће освојити свијет, што нијесу могли постићи народи који су својим оружјем освојили царства. Ако и надвлада, као што ти мислиш, каква раса својим бројем, неће по свој прилици завладати својим духом, већ ће побједа доћи оданде одакле се најмање очекује. Ко је онда стварно побједник» Расе старих Грка данас више нема. Некадашњи барбари насељују данас свијет. А ко је данас стварно мртав, Грци или барбари2