Dubrovački razgovori

ГОЗБА 89

— Е, е, тако је... Који би враг могао знати да је ранда „шошњача“!... Не бих је ја, богареми, хтио потезат, кад би се тако звала...

— Хајде, стари, немој се љутити, рече му дум-Нико кад пристадоше у Гружу, излазећи из барке и стежући му руку.

— Имаш право, Марко, рече му Милован, држећи његову руку у својој. Видео си, нисам никакав мрнар. Али да сам на твоме месту бранио бих као и ти и наш капетан ваша драга једра.

— Хвала вам, госпару, хвала, говорио је с узбуђењем Марко.

Марко отисну барку, и док је прелазио у Лапад, веслајући, мрмљао је гласно:

— Шошњача, шошњача! Ама то мора бити да су они са вапора то измислили. Они нама, право ријет, никада нијесу добра жељели... Нека они на својим вапорима чине што им драго, али нека се не мијешају у наше бродове... Ама, би ли враг то био измислио!...

Стари мрнар се трже; занет својим негодовањем, у последњем тренутку опази да је дошао до обале, хитро скочи и руком се дочека на камене степенице.