Džuboks magazin

dućnost, аћ ne časovničarska već pevačka. Evo, како se to dogodilo. Polovinom 1956, taono рге deset godina, bila je popularna rok-melodija „Ludi časovnik” Mene je kao stručnjaka za časovnike neobično zainteresovao ovaj rok, pa sam kuplo gramofonsku ploču. Slušao sam je sa naročitim interesovanjem, mada su reči bile na engleskom jeziku, pa nisarn razumeo baš ništa. All su tada moje noge postajale sve ne гшгшје, ruke su pravile nekakve krugove u vazduhu, glava rni se okretala levo-desno, gore-dole. tik-tak. Zatirn sam počeo* da pevam tu melodiju, pa sam onda opet skakao, vratio sam onda ploču na početak . Cinilo mi se tada da sam ja taj koji diktira ritam grarnofonskoj igli. Morao sam da prekmem jer je bio zakazan žur kod jednog prijatelja. Na žuru sam ponovio onu igru koju sam izvodio za sebe kod kuće. I svi su bili odušev Ijeni. Meni se ćmilo u prvom trenutku da me ismejavaju. All. kad je neko predlo žio da se žur prekine- i da se ode na jedшд javnu Igranku da bih svoj rok s pevanjem ponovio j tamo, video sam da se događa nešto važno u mom životu. I tamo sam dobio aplauz. Veče se završilo posetora jednom poznatom baru „Santa Tekla”. Tu se sakupIjaju najpoznatiji džezisti Milana. Opet su ше prijatelji naterali a bilo je teškp naterati me da igram rok i da pevam pesmu o časovniku. Gosti su zaboravili na svoje piće, muzičari na svoje instruments, kelneri na svoju dužnost: Svi su gledali u mene kao u neko čudo. U stvari, najviše sam bio začuđen ja. Jer, bilo je jasno: Ijudima se sviđa kako ja pevam i skačem. Trebalo je to iskoristiti. Idućeg dana nisam otišao na posao. Jedna stolica u časovničarskoj radnji ostala je prazna. Zauvek! Ja sam učio nove pesme i nove гок-рок rete. Prvog prolećnog dana 1957, na zatvorenom klizalištu Milana, na takmičenju rok’nrolista, prikazao sam pred deset hiljada

gledalaca sve što sam za tih nekoliko mesect naučio. Tada je već bilb jasno da ,ie led konačno probijen. Od tog dana, o meni se počelo da prica da sam uobražen. Ćim postigneš neki uspeh, o tebi se шога nešto lose pričati. All, meni je bilo važnije da popularnost stečenu u Milanu proširim na celu Italiju. Uspelo mi je. Iduda etapa mi je bila želja da me upoz na i Evropa. Sansa mi se pružila januara 1961. u San Eemu na festivalu italijanske pesme. Tad sam se proslavio i u Evropi pred ekranom Evrovizije, pevajući „24.000 poljubaca”. Sad sam ne samo pevač, već i trgovac, pošto sam i sopstvenik fabrike gramofonskih ploca „Karamba”. ir Adriano, kaži mi istinu: da li je tačno da je tvoja cena za jedno veče milion lira? -r- Ne, nije tačno. Tačno je da ja pevam za milion i po lira. if Sad znam, koliko je tačno časova: ukratko, ti si multimiiioner! Imati svoju fabriku, znaci imati milijarde danas, a sutra ćeš možda opet opravljati tuđe časovnike.

•k Ti si toliko popuiaran, da se tebi ne može tako neštb desiti. Reci mi, Adriano, da li ti je težak teret popularnosti? Prauo da ti kažem, nije baš tako lako biti popularan.., Pa, ipak, bolje je nositi teret popularnosti, nego biti bez toga toreta. ne voliš kravatu, retko te vidim s njom? Kravata mi sputava i noge i ruke. A tek glas! čovek koji je prvi počeo da peva leđima okrenut publici, sve vise povećava svoju popularnost. Publika je poslednjih desetak godina mnogima okrenula leda, ali njerau neće još zadugo. Zar ne, Adriano?... Ti uvek znaš koliko je časova?

»Lfudima sviđa kako io pevam...«

Darko šarenac

ф SVA К 0 S ČEIVRTKA »FILMSKI SVETa

ižuboks ■ttHmagann