Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

120 ДРУГО ПУТОВАЊЕ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА У РУСИЈУ

остаје у крвној завади и непрекидној борби с домом убијеног, док се год не измире, обично каквом већом сумом. А мири их обично митрополит с главарима. То „суђење“ бива овако: искупе се главари у владичину дому, заседну за један дугачак сто, па онда судеи ономе што је побегао и ономе који је остао дома, и обично доносе овакву пресуду: ако је човек погинуо, онда крв за крв, т.ј. ако родбина убијенога могне да убије убицу; ако је крађа, да се вредност украденога накнади « пута; па како мало ко хоће да плати 7 пута онолико колико вреди украдено, то обично после такве пресуде настаје међусобно пушкарање и покољ. Према томе, Црногорци вечно живе у међусобној борби, о чему се Пучков уверио из писма прмничког војводе Пламенца, који је уједно и свештеник, Њега су биле позвале владике такође да дође у Стањевиће да буде. при предавању царске грамате и милости, а он одговара писмом: „Па ви знате да смо ми у крвној завади е Цетињанима и е Паштровићима, и да је за нас опасно пролазити кроз њихове горе; него ви сами урадите како нађете за добро, па ћемо тиме бити задовољни“. Услед тога писма, ПШучков је распитивао зашто су та племена у крвној завади. и сазнао је да је због једног — овна! Црмничани су пуштали своја стада на паштровићеку пашу, и нису хтели за то ништа да им плате. Један паштровићски чобанин убије за то Црмничанима једног овна. Ови опет за то убију тога чобанина. (азнавши о толикој нечовечности међу њима, Пучков је саветовао Црногорцима да заведу какав било суд; па ако немају никаквих закона, нека суде по јеванђељу или по руским војничким „артикулама“. На то је, „по своме лицемерству“ —- вели Пучков пристао владика Василије, па је још обећавао да установи сенат од 12 народних главара. Тада им је Пучков дао још један савет: како су се на њиховој босанској граници умножили харамбаше и хајдуци (овде се нарочито помиње чврста дисциплина међу хајдуцима и њихова безусловна послушност према харамбашама), који својим непрекидним нападима на турске и млетачке поданике изазивљу вечне сукобе е Црном Гором, то би