Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

148 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

Кнез Багратион је примио депутацију врло ласкаво. Обећао је да ће одмах дати мунуцију и улио им је наду да ће ускоро и руски гарнизон стићи у Београд. Осем тога потрудио се да развеје нарасположење против Родофичикина, уверавајући их да су сумњичења против њега могла потећи или из неспоразума или из сплетака његових личних непријатеља. Прекорео их је, такође, за преговоре с Француском и с Аустријом, на шта су му депутати одговорили да се слични преговори могу спречити само тако, ако у будуће буду важила једино пуномоћства, која су потписале све српске старешине и на њих ставиле своје печате.')

Наскоро по одласку српске депутације кнез Багратион је предузео мере да пошаље у Србију један одред под командом генерала Исаијева, кога су Срби-познавали и волели и уз кога су се раније-више пута борили. У исто врмее он је одлучио, свакако на захтев Миленка Стојковића и Петра Добрњца, да врати у Београд бившег руског-представника „да даје добре савете и потребну помоћ влади и српском народу.“ О томе је известио Карађорђа и Савет једним дугачким и речитим писмом, у коме се, пошто је укратко изложио односе руско-српске, побројао жртве које је Русија већ поднела за Србију и поменуо Карађорђеве заслуге, обратио и њему и свима старешинама, свештенству и целом народу и позвао их да се придруже руској војсци која ће бити послана у Србију да ослободе православну веру, коју притискује тирански јарам и да заштите славно хришћанско име. Он их је подсетио да је куцнуо час за решење судбине Србије и изразио је наду да ће сви Срби похитати да делом докажу своју захвалност и сталну оданост „цару Александру узвишеном заштитнику Србије“.>)

Али, тада је кнез Багратион изненадно смењен са свога положаја. не

П.

Нови командант руске дунавске војске и ратни план његовог предходника. Његова одлука да не шаље руске трупе у Србију. Незадовољство у Београду. Мисија Милана Обреновића у Букурешту. Обећање руске команде да пошаље војничку помоћ Србима. Прелазак генерала Нуката. у Србију (17 јуна 1810). Напад Куршид паше на Делиград (21 јула 1810). Дотазак генерала Орурка с руским појачањима. Пораз Турака код Јасике (7 септембра 1810). Нови пораз Турака код Варварина (18 септембра). Ослобођење Прахова и Брегова од Турака. Битка код Лознице. Русофили у Србији. План Младена Миловановића. Државни удар, од20 јануара 1811. Нови Устав. Опозиција више старешина. Карађорђеве претње. Младен Миловановић, министар војни. Оставка Миленка Стојковића и Петра Добрњца и њихово прогонство (19 фебруара 1811). Карађорђе и Милош Обреновић.

Пешадијски генерал, граф Каменски наименован је, 16 фебруара 181ф, за главног команданта руске дунавске војске и <==_________

1) Петар Добрњац Карађорђу и Савету, 2 фебруара 1811. (Слом. Срп. Краљ. Академије. ХХХМП. 125—126).

2) Багратиол Карађорђу, 21 фебруара 1810. (Петров. Исто. |. 4173/—- 410) |