Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

208 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

с једним писмом архимандрита Филиповића. Руски министар га је уверавао о потпуној наклоности цара Александра. У Јуну је добио писмо од другог изасланика, Јакшића, које је било састављено у истом смислу.

Међутим, аустријска влада није давала мира Карађорђу. Кнез Хоенцолерн, гувернер Штајерске слао му је неколико пута свог ађутанта, пуковника Леватића, по рођењу Србина, да му предложи да се потпише на верност аустријском двору и да се настани у Аустрији. У замену обећана му је била титула кнеза и, у случају ако Аустрија буде освојила Србију, Босну и Херцеговину, влада над њима под заштитим Аустрије. Карађорђе је одбио све те предлоге. Напослетку кнез Хоенцолерн је, једном приликом, позвао Карађорђа 'к себи и између осталога питао га је „коме је цару веран“. Показујући руски орден кога је носио, Карађорђе је одговорио да је веран ономе чији орден носи и да ће му остати веран целога живота. Кнез је покушао да га придобије, напомињући му да је „кошуља ближа телу, него хаљина“, да је Аустрија сусетка Србије, да Русија никада. неће моћи да влада у Србији, итд. Карађорђе је остао непоколебљив.!) Почетком Августа, српске старешине добиле су од графа Стакелберга, руског посланика у Бечу пасоше и новац за путовање и отпутовале су, крајем Септембра, за Русију, остављајући све своје благо у рукама аустријских власти...“. Они су стигли у Хотим, у Бесарабији, почетком Новембра; ту су застали да сачекају наредбе руске владе односно места где ће моћи да се настане.2)

И.

Изглед Србије у Октобру 1813. Турска најезда у Србији. Наименовање Сулејман паше „Скопљака“ за везира Београдског Пашалука . Умирење земље и потврда Милоша Обреновића за кнеза рудничке нахије. Пад последњих српских положаја на Делиграду и на Топољаку (Новембар 1813). Повраћај турске управе у Србији. Нове глобе. преметачине и узапћење оружја. Помор од куге. Српски одбор у Земуну: Молба српских старешина цару руском (крајем Априла 1814).

Кад су турске трупе с источне и са западне стране биле стигле у Београд, Србија је представљала веома тужан призор. На путовима који су водили ка Сави и Дунаву владала је ужасна забуна. Маса људи, жене и деце, с колима и коњима, који су били натоварени најпотребнијим стварима и свом стоком, коју је било могуће потерати, јурила је у два супротна правца: једни су хитали ка Сави и Дунаву, у намери да се спасу у Аустрију а други су, сазнавши да су Турци већ свуда пресекли пут, 06 жали натраг да се склоне у планину. '

Чим су прве турске чете ушле у Београд, у вароши су настали велики изгреди. Турски бећари пљачкали су и палили куће

1) Исто место. 2) Исто. 179.

рањаш

вајн и