Figarova ženidba ili Ludi dan : komedija u pet činova

154 БОМАРШЕ

мене; мене забране, и јати понова останем без занимања. — Хтео сам већ пасти у очајање; кад ме се сетише за једно место; али на несрећу, био сам за њега способан: тражио се рачуновођа, место је добио неки играч. 0стало ми је још само да крадем; начиним се банкаром у коцки: и онда, шта мислите! Излазим свако вече и такозвани свет на свом месту учтиво ми отвара своју кућу, задржавајући за себе три четврти добитка. Ту сам се могао подићи; почео сам чак да схватам да, ако човек хоће да стече, више вреди умети но знати. Али како је свако око мене пљачкао, а од мене тражио да будем поштен, морало се опет страдати. Тог пута мислио сам да оставим свет и двадесет хвати воде хтели су ме раставити од њега, кад ме неки доброчини Бог позва на оно чиме сам почео. Ја узмем своје прње и свој бријачи кајиш; па, остављајући сујету будалама који се њоме хране, а стид на сред пута, као одвећ тежак за једног пешака, пођем тако бријући из вароши у варош и живећи најзад безбрижно. Један велики господин наиђе у Севиљи; позна ме и ја га оженим; и као награду што је мојим старањем добио своју супругу, он сад хоће да се дограби моје. И ту настаје заплет, узбуна. Кад сам већ хтео да се стрмоглавим у провалију, у тренутку кад сам имао да се оженим својом матером, наилазе и моји родитељи једно за другим. (Падајући у ватру, диже се). Настаје препирка; ви сте, он је, ја сам, ти си; не, нисмо ми, па ко јег (Поново се спусти да седне). 0 чудни сплете догађаја! Како ми се све то догодило Зашто то, а не што другог Ко је свето везао за моју главуг Нагнан да прођем пут којим сам пошао без свога знања, као што ћу с њега скренути без своје воље, ја сам га засипао цвећем коликогод ми је то моја веселост допуштала: кажем моја веселост, и ако не знам да ли је она више моја, но остало, ни чак какво је то ја о коме говорим. Прво нешто без обличја, састављено из делова који се не разазнају; затим једно глупо мајушно створење, једно луцкасто живинче; па млад човек, сладострастан, у коме све жуди уживању а који се промеће кроз све занате само да живи; час господар,