Filatelista
|
још више снажни војничке "на који су наишли одмах, првих дана, у
бор-
_би с устаницима, — у којој су увек Турци |
"били побеђивани од огорчених српских устаника. S
У прво време устанак је имао карактер борбе против јаничарских силеџија. Тако су Срби устаници веровали у Порту и многе виђене људе из суседства. Портин изасланик Бећир паша, који је долазио из Босне у Београд, да извиди ствари, био је дочекан од устаника с пажњом. Кад су, по његовој заповести, побијени у бегству у Адакалу, ноћу између 24 и 25 јула 1804, четири главне дахије (Аганлија, Кучук-Алија, МулаЈусуфи Фочић Мехмед-ага), њему се чинило, "да је тиме учињено доста и да је раја добила задовољење. Изненадио се, с тога, кад је чуо, да раја ипак неће да положи оружје,
све док Турска не пристане да споразум између ње и раје гарантује једна страна сила. Тада је и паши и Порти постало јасно, да устанак добива опасне размере. Орби су за то време тражили везе с Аустријом и са Русијом, и почели су своју борбу против дахија да развијају у борбу за ослобођење од турске власти уопште. Турски покушај, да се, помоћу Хафиз-паше из Ниша, подузму енергичне мере, наишао је на оружан отпор раје. Хафиз паша није ни слутио колика је снага народа, који је решио да се бори за слободу до последњег даха. Раја је у борбама код Иванковца, 6—8 августа 1805, однела победу.
Карађорђе се у борбама, које су настале иза тога, истакао великом личном храброшћу, енергичношћу и неуморним путовањима по целој земљи. Свуда је стизао, потстицао народ и водио га из боја у бој. Сјајан је његов успех био у боју на Мишару, | августа 1806, кад је силно потукао босанску турску војску. То је била највећа српска: победа Првог устачка. — 27 децембра 1806 освојен је и Београд, главни град целе земље. Ради тих успеха Карађорђев ауторитет порастао је не само на територији, на којој је деловао, већ и у осталим српским и страним земљама, те су се о Србији, од тога времена, правиле озбиљне комбинације и код руске владе. 1807 године Ср-
се она надала. Шта више, тим путе јачане унутрашње интриге. Карађорђе је био вредан и скроман, ргзуман и правичан; у бојевима је био одлучан, храбар и вешт старешина, али је био и плаховит, прек, па је због тога понекад и неправичан. Осим тога, много угледних војвода налазило је да се превише лично осилио и да сузбија њихов углед и утицај. Тиме се стварала опозиција међу виђенијим људима. Вође опозиције, војводе Миленко Стојковић и Петар Добрњац, нашли су главни ослонац код претставника руске власти у Србији. То је вређало Карађорђа, те- се, с времена на време, приближавао Аустрији, с којом је имао ранијих веза. Та унутрашња борба у земљи довела је до јачих сукоба и осетно парализовала народну снагу, нарочито 1809—1813 г. Незадовољство против Карађорђа је јачало; он сам постајао је зловољнији, а државни послови долазили су у руке људи са мало моралних скрупула и слабе вредности. | = Када је после Наполеонова похода у Русију 1812 године почео јачи притисак Турске, која је желела да једном реши српеко питање, а 1813 г. кренута велика турска офанзива с југа и запада, Карађорђе се, на несрећу разболео, те је морао да напусти Србију и 21. 1Х. 1813 прешао у Земун, на аустриско тло. Тамо је једно време био интерниран у манастиру Фенеку, Голубинцима, Петроварадину и Грацу. Из Аустрије је, концем септембра 1814, на заузимање руске владе, пуштен у Русију, у Бесарабију. Ради катастрофе 1813 године Карађорђе је био с више страна нападан и изгубио је много од свог угледа. Кад је избио нови устанак 1815 године, Карађорђе је желео да пређе у Србију н да обнови борбу. Али није могао за тај корак да добије пристанак руске владе, код које је кнез Милош све подузимао, да га спречи у тој намери. Карађорђе је ипак имао присталица у Србији; и буна кнеза Симе Марковића, почетком 1817 г., кренута је добрим делом ради њега. У Бесарабији је Карађорђе ступио у везе са грчком хетеријом, која је, добро -н ако тајно организована, желела ослобођење свих хришћана од Турака. Хетеристе су много полагале на Карађорђа, као на бившег шефа једне револуције, и живо су радили, да му омогуће повратак у Србију. Њиховом помоћу он добија лажан пасош и 22 јуна 1817 искрцава се у Србији. Дошао је у Велику Плану-своме куму, Вујици Вулићевићу, који га је позивао да се врати у отаџбину. О свом доласку известио је Карађорђе одмах кнеза Милоша. Овај, не желећи имати супарника и бојећи се, да Карађорђе не поведе акцију против Турака и поремети његове рачуне, издао је наредбу, да бивши врховни вожд буде убијен. То је извршено пред зору 18 јула 1817 г. у атару села Радовања. Карађорђева глава послата је 18 јула у Цариград као знак Милошеве верно-
пета.
; 262
ULOGU e i - -___ |
| Е | |