Filatelista

ću jednim primerom obuhvatiti veliki deo nejugoslovena, gde je skoro 200 miliona stanovnika i gde se ogromne pare troše na naš hobi, gde je vrlo povoljan teren za plasman maraka, za sticanje stranih deviza koje su nam i te kako potrebne. Ovakav primer može biti vrlo poučan. Da sam izabrao primer ovdašnjih kolekcionara čini mi se sam po sebi razumljiv, jer sam i najbolje upoznat sa njima. Neko će primetiti da sam otišao u krajnost izabravši bogate skupljače i da kao takvi oni nisu za upoređenje, i ne mogu da predstavlja ju nikakvo upoređenje za nas, odnosno merilo. Tačna je ovakva primedba sve dotle dok ne mislimo na profit. Došli smo do tačke odak le je trebalo da počnemo bez uvoda. Rasmotrite sve primedbe „Filatelista“ na poćetku članka i zaključićete da jedan isti odgovor važi za svaku, a to je borba protiv profita! Nije mi jasno što je to za nečije stomake teško svarljivo, koda je inače isti princip manjeviše odomaćen kroz jugoslovensku ekonomsku politiku, zašto se filatelisti Jugoslavije bore protiv zarade na markamo., Ako pravilo profi“ta, ili tačnim jezikom — samostalno upravljanje i izdržavanje primenjujemo na ustanovu, kao što je recimo bolnica, zošto bi to isto bilo manje etički kod primene na ZJPTT i preduzeća za promet markama Jugoslavije? Primer nije čak ni najbolje izabran, jer dok je bolnica u povoljnijoj situaciji sve dok ne traži dotacije, dotle se od proizvodnje maraka očekuje priliv deviza kao i od turizma. Osuda skupih serija svodi se na ısto kao i zahtev za sniženje cena hotela na Jadranu, a na to niko i ne pomišlja. Gledano iz mog aspekta, Jugofilatelija nije samo za zadovoljenje filatelističkih strasti, vec joj je dodeljena, kudikamo važnija uloga. Ne zaboravimo da na pr.:u državnim budžetima Lihtenštajna i San Marina „тагка" zauzima priličnu stavku.

Zaustavimo se za trenutak od ovakvog upo rnog navoaljivonja u profiterske vode | ргоапаlizirajmo situaciju koja bi nastala ako bismo prihvatili put predlagan u uvodu ovog članka. Za čudo predlozi Filatelista se poklapaju skoro u potpunosti sa izdavačkom politikom Ministarstva pošta SAD. Malo paradoksalno, ali ipak sve je na svom mestu. Biće interesantno uporediti koliko duboko treba da zavuže ruku u svoj džep jedan Jugosloven, a koliko Amerikanac pa da podmiri jednogodišnji izdatak na novoizlazeće marke. U sume uračunaću samo po jedan primerak od svake marke, redovnih ı prigodnih izdanja: 1962. д. од за ne ZJPTT izdato je za 3845 Din, dok je istovre meno američka pošta pustila u tečaj 18 ma-

roka sa ukupnom cenom 0,70 dolara; 1963. godine ZIPTT — 1925. Din. a SAD = 21 marka za 1,14 dolara; 1964. god — ZJPTI = 2410 Din., a SAD — 22 marke za 1,24 dolara. U svakoj od ove ti godine 'та li smo po nekoliko serija koje su prelazile 200—250 Din. ı ako bi smo njih smanjili tako kako se predlaže, pa srazmerno i ostale, došli bismo u okolinu izdataka jednog američkog filateliste. Istini za pravo nije bilo iako davno kada sam se i sam nosio mišlju misu li Amerikanci pametnije rešili svoje izdavanje maraka nego mi u Jugoslaviji. Situacija je tako ružičasto obojena i još ako se zna da je i danas moguće kupiti po nominalnoj ceni skoro sve marke izdanja poзје 2–3 дофпе, ако пе па мест розата, to tada na Glavnoj pošti u Vašingtonu — da je teško oteti se iskušenju ne stupiti u vezu sa nekim od američkih #filatelista i početi vršiti razmenu za naše marke. Čak je vrlo verovatno da će vam biti ponuđene sve marke izdate u poslednje tri decenije, otprilike od ono doba kada je ı uvedena „liberalna politika izdavanja maraka". Zar vam ne izgleda ništa neobično, zar vam ove ne kazuje da je tu jedan jedini odgovor: već pored male nominalne vrednosti mora da je nadodoat još je-

dan balast, a to je masovno štampanje, pa nikako da se iscrpe rezerve maraka. Filatelis ta uviđa da zbirke vođene na stari način sq novim markama gube svoju drož. Čak i molišani, početnici popunjuju svoje albume jedino neponištenim markamo, jer je poništenih сеsto više nego stanovnika u državi. Pronalaze se novi putevi za veštačko poskupljanje ovog našeg lepog hobija. Više ni četverci nisu OCaravajući, već četverac mora da je sa brojem, jer je svega jedan broj u celom tabaku od 100 maraka. Poneke ni ovo ne zaustavlja od želje da skupe sva četiri broja od istog velikog tabaka od 400 maraka pre no što |e dva puta prepolovljen, tj. isečen. Ta se piramida penje tako do samog vrha, odnosno do sakup ljanja — celih štampanih tabaka, a neki, da mogu zakonski, kupili bi verovatno i celu poštu.!! |

Za zemlje razmera kao što su SAD ili SSSR, gde je već domaće tržište dovoljno da apsorbuje sva masovna izdanja, gde su vec možda posle prvog miliona prodatih maraka isplaćeni svi neophodni troškovi oko štampanja, za takve zemlje ja ne vidim pametniju iz davačku politiku, nego onu koju vode.

Idimo redom po zaključcima sami. (Nastavak u idućem broju).

Miroslav Šanta

10

ји а