Filatelista

УМ 85 17. Карађорђевог криминалног законика од 1807. била је ова важна одредба: „Налаже се сваком Србину, а особито сеоском кмету, како би писмо у село дошло, да се таки даде кмету, у које му драго доба било и кмет тај час да га шаље куд иде и коме... Који би се усудио... задржати тај подлежи 50 штапова трпети“.

Пропашћу Србије 1813. наступио је двогодишњи прекид у њеном самосталном политичком животу све до 1815. и инвазијом турском уништено је готово све оно што је од државног устројства. из Карађорђевог времена било створено.

После другог устанка (1815) кнез Милош уређује и осигурава достављање писама и вести бринући се за безбедни саобраћај и подижући боље путове. Од 1820. кад је земља била умирена и прилично сређена, имамо већ несумњивих података о српским татарима као државним органима, који су имали свога старешину „татар-агу“, а овај се сматрао као виши дворски чиновник од великог поверења и налазио се увек око кнеза Милоша. Као што се види џ Србији је саобраћај вести од најранијег времена пао одмах у државне руке, па је то био случај и у почетку стварања нове српске државе.

Татарска пошта на Балкану за време Турака

Едмонд Дитампл, некадашњи француски конзул у Бруси описује татарске курире на овај живописан начин:

„Долазак поворке чује се још из далека. Чују се узвици постиљона и заптија из ескорте, рзање и брзи кас коња. Сваки који се нађе при њиховом пролазу, кола, мазгари, каравани, тако опоменут мора се одмах склонити и оставити пут слободан.

„Поворка се приближује. Чује се одређеније дуго „ау, ау, гварда, гварда!“ од стране коњаника, а ти узвици показују да нико није заспао на коњу.

„Ево их. Најпре се види ковитлац прашине. Не разликују се животиње од људи пре него у моменту кад прођу покрај вас.

„Напред авангарда: 6 заптија у мрком и зеленом оделу, с малим кратким чизмама, са сабљама, напуњеним пиштољем и дугом пушком, провученом под левом ногом а утврђеном за седло.

„На двадесет метара позади поворка: коњи су повезани по четири у ред, и један суруџија води сваки од ових редова, којих покаткад има осам или десет; сваки коњ носи с десна и с лева две, три, четири торбе јако утврђене конопцима; они који носе групове новца, злата, разних вредности, смештени су позади под непосрелном заштитом друге пратње од 6 заптија.

„Најзад долази татарин, главни шеф поворке. Он носи старо турско одело, мали везени капут, широке чакшире, велике платнене чарапе што му служе за гамаше, и кожне чареке; његов широк појас у боји који му покрива половину груди пропушта кроз себе дршке и врхове јатагана, јабуке пиштоља, кремен за ватру; дугу пушку носи о рамену; на глави му турски фес увијен дугом чалмом, свилени му шал у блиставим и разноврсним бојама, чије кићанке од свиле играју слободно на његовим снажним плећима. Јашући најбољег коња, седи удобно на високом и широком черкешком седлу, он бди над поворком и пушећи једнако јак дуван, не губи из вида ни једну торбу, ни једну животињу, ни једног човека.

„Све то пролази, као вихор подижући облаке прашине; рекао би човек да је трупа Бавола који јуре урличући. Али има ту једна карактеристика, једна особита оригиналност. Кад се сусретне ова турска пошта, која више од једног месеца пролази без задржавања,