Filatelista

> „И татари и кнежеви момци били су у великоме џважењу, јер су сматрани као кнежева околина, преко које се може чути и зло и добро. Због тога кудког би стизали добијали би стан, храну, част и уошште се према њима поступало као према људима од утицаја. Истакнути татари Кнеза Милоша постајали су чиновници и истеривали су високе каријере, као што је случај са Јованчом Спасићем, Пекетом Илићем, Стојаном Симићем и тако даље.

„Извештаје од старешина и надлештава носили су пандури.“

Од 1821. почињу се укидати турске мензулане и њихову службу прихватају српске, те је у периоду времена од 1822—1839, до краја прве владавине Кнеза Милоша, учињен велики напредак у поштанском саобраћају, јер су тада већ биле потпуно развијене саобраћајне установе у Србији (татари и мензулане) и по осталој унутрашњости земље, што се потврђује првим званичним актом о мензуланама од 30. маја 1838. и једном уредбом од 5. маја 1839.

М том времену помињу се још и аустријски татари, који су носили аустријску пошту између Београда (Земуна) и Цариграда, а кад 1836. би установљен аустријски конзулат у Београду аустријски конзул основа у Београду и Алексинцу „Поштанске Експедитуре“ којима се служила и српска публика, што је аустријска влада. врло вешто експлоатисала у своју корист у погледу како финансијском тако и политичком. Помиње се и енглеска пошта која је била само кратко време.

Станице за размену татарских коња на цариградском путу ређале су се овако: Паланка, Јагодина, Алексинац, Ниш, Пирот, Софија, Ихтиман, Пазарџик, Филибе, Асћоје, Ебибче, Једрене, Бабаиске, Лулебургас.

Прва пошта установљена је тек 1840. и то у мају у Београду, а у јуну у Крагујевцу. (Др. Т. Борђевић, пом. дело стр. 37).

„Устројеније Поштанског Заведенија“ које је потписао кнез Александар Караборђевић у договору са државним саветом 15. октобра 1833. било је темељ за уређење поштанске службе као неогходне гране државне управе у Србији. Ово уређење, нарочито у питању врсте пошиљака, поштанског регала, такса итд. било је по угледу на аустријске поште. Од тада почиње нови период поштанске службе у Србији, која се постепено развила до данашњег ступња у уједињеној Краљевини Југославији. Колико је пошта у Србији напредовала доказује и учешће Србије, иако још вазалне кнежевине, у оснивању Светског Поштанског Савеза 1874. г. у Берну (учествовало само 22 државе).

Једновремено са „Устројенијем“ донесена је и Уредба о наплаћивању поштанских такса са тарифом за писма и аманете. Устројеније је имало 66 чланова којима су прописане главне дужности поштанских чиновника, надзорника мензулана и мензуланских служитеља, и одмах је у почетку установљено 36 пошта и 36 мензулана. Преглед рачуна ових пошта и мензулана вршила је Главна контрола, која је установљена 14. јула 1844, као највиша рачунска власт у земљи.

Поште, поштанске експедитуре и мензулане биле су установљене у свим главним местима у Србији и поред граница. У поштама и поштанским експедитурама, подељене у три реда вршили су службу поштанску „пост-експедитори“, „пост-офисири“ и „пост — мајстори“ као државни указни службеници. Само је београдска пошта.