Filatelista

служитељ Бока Берић „показује својим друговима један егземплар марака по 0.10 динара комад од нове емисије која ће ступити у живот 1. марта идуће 1890-те године и која се сада израђује у Државној штампарији“.

Разлог за узбуну био је довољан. После абдикације Краља Милана дате су у израду марке са ликом младога краља. Клишеа за њих израђена су у Државној штампарији у Београду, штампање је вршено такође у Државној штампарији у Београду и требало је да буду пуштене у продају тек марта идуће године, али, ето, три месеца пре тога рока поштански служитељ Бока Берић већ има такве марке у рукама! „Како се ове марке израђују под државном контролом“, пише у свом реферату руковалац Гајић, „настаје питање: од куд је ова нова марка кад она представља вредност новца и саставни је део државног прихода“.

Изгледа сасвим оправдана бојазан честитог Гајића, утолико оправданија што је, по његовим речима, „познато како су на недозвољени и управо на овај исти начин у течају многе марке садашње емисије без да су од Министарства купљене“.

Можда бисмо мирније примили целу ту аферу да не прочитасмо горње речи, јер нам је увек пријатније кад верујемо да је прошлост била лепша од садашњице, али морамо бити објективни према историјским чињеницама.

Злоупотреба са поштанским маркама! Велике проневере! Несавесност чиновника! Богаћење на рачун државе! Корупција!... Ко зна какви све узвици нису раздирали груди добрих Београђана и целе патријархалне Србије због тих неколико маркица2

Председник комисије за штампање поштанских марака био је Тодор Поповић, који доби хитно наређеењ од министра народне привреде Стевана Поповића да „обрати нарочиту пажњу на личности које дејствују око израде марака“. Министар је био AVTOTOAHшњи чиновник, просветне струке, немачки Бак, чист и неумитан, онај исти који је 1895. године као министар финансија закључио „Карлсбадски аранжман“ са државним повериоцима и смањио ануитет за неколико милиона, па је разумљиво да је недопуштена појава ових марака изазвала у њему захтев да се кривци пронађу што пре. Председник комисије изјави сумњу у могућност „оваквог чега“, јер прво се спреми и преброји артија, која се од управе добија; а онда се у присуству најмање два члана штампа а по свршетку дневнога рада машина се запечати“. Па ипак, одмах поведе истрагу.

Ствар се, међутим, изненада заплете још више, јер поштански служитељ код кога је марка нађена изјави да је једну нову марку од 0.10 динара добио од познатог београдског трговца Милана Терзибашића. Позван на саслушање, Терзибашић признаде да је марку доиста дао послужитељу и да их има још, али да једино министру може изјавити од кога је добио „ове пробе на поклон“.

Афера је расла. Дакле, чак је и угледна београдска чаршија умешана у нечасну трговину са државним маркама! Очигледно, на помолу је нечувен скандал, несавесна радња која ће повући за собом у блато велики број виђених људи, трговаца, чиновника, а можда чак и министра! Али, највише су се тресли зидови трошне зграде Државне штампарије, јер је највећа сумња и нехотице падала на ту нашу најстарију културно-просветну установу.

Терзибашић доиста изиђе пред министра Поповића и повери му да је марке добио од Димитрија Живадиновића, члана фирме „Јевта Павловић“, коме их је опет дао тадашњи управник Државне штампарије Стеван Раичевић.

19