Francuski romantičari i srpska narodna poezija

а

„2

сике и своја узор-дела“. Илирска књижевност му изгледа као књижевност са великом будућношћу. Илирци имају своју лиаду, а то је Осман: (Озтатшде), епску песму од Гундулића (Сопадоја), песника чије је име славно у Далмацији, на двадесет миља око његова гроба, непозната у Паризу и у осталом свету, али достојна да заузме часно“ место међу уметницима епопеје. Та велика песма живи само у устима рапсода и у неколико врло ретких рукописа“. Временом су изгубљена два певања, и њих је попунио гроф Соркочевић (сопце де Зогсо), са много тадента, али не достигнув „наивну узвишеност оригинала“'. ј Као пример народне илирске поезије, ' ЈНодје узима и анализује Жалосну пјесанцу

1 Те Опобе, орган романтичне школе, 1827. (Т. У, р. 410) поводом Гусала Проспера Меримеа, мислећи да је Осман песма народнога порекла, изјављивао је жељу да се преведе и Осман, „та епска песма Далматинаца, толико славна код њих, колико непозната код нас“.

2 Рукописи „Османа“ нису тако ретки ни данас, и има их не само по Дубровнику.

3 Нодје овде мисли на ХМ и ХУ „пјевање“ Гундулићева дела, којих у делу нема и која је попунио у то доба Петар Соркочевић (5огао), од старе властеоске породице дубровачке. Што се овде помиње „наивна узвишеност“ Гундулићева спева, то је по то-

ме што је Нодје мислио да је „Осман“ народна песма; у ствари о „наивности“ овде не може бити речи,