Francuski romantičari i srpska narodna poezija

бовати модерним француским правописом. У главном, он је само нешто изменио Фортисов превод, мада тврди да је учинио и измене у самоме смислу, јер је слушао песму из уста далматинских гуслара. Фран цуски писац, који по свој прилици није ну знао наш језик, био је веће среће од Вук Караџића, који ту песму није чуо из народа но је пренео из Пушовања у Далмацију! Шта више, Нодје чини прекоре Фортису, замера му што је избегавао плеоназме, који су одлика примитивних књижевности. Стих Беже мучи, не говори нишша, Фортис је просто превео: / Вест пиПа гтезропае, а требао је рећи, вели Нодје: Та рбеу. 56 јап, И пе тбропа рав. ,

Проснер Мериме, који је у својим Гуслама такође донео песму о Асан-агиници, чинио је замерке Нодјеу. Његово знање српскога језика није било ни мало веће но знање Нодјеа, сам је причао како је са великом муком читао упоредо оритгиналан текст и талијански превод Фортиса, и како му је један пријатељ који је знао _ руски помагао да погоде смисао појединих тежих места. Ипак он замера Нодјсу што је стих: Шта се бели у гори зеленој (Сће