Glas naroda

Број Ск

У Н0В01Е ОАДУ, У ЕЕДЕЉУ 30. МАЈА 1871.

'одаша

ГЛАС НАРОДА. ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, НРИВРЕДУ, ПОУКУ II ЗАБАВУ.

„Глас народа" изљази сваке педеље на табаку. — Цеиа му је па годину 3 ф ., на иода године I ф . 5(» побч ., на четир месеца 1 Фор. аустр. вред.

Дониси се шиљу уредииштву а иретнлата и огдаси администрацији „Гдаса народа" у Нови Сад. — Огдаси нанлаКују се: од редка оваких сдова <> иов. и 30 и. за жиг сваки пут.

ТРЕБА ЛИ У ПРЕИАРАНДИЈИ ) УНИТИ МАЏАРСКИ. У прошлу суботу беше дошло на еабору на ред то, да се од.хучн: шта Ке се све учнтн у нрепарандији. Међу наукама, које се имају у препарандији учити беше и немачки и мађарски језик. Кад се поче.то договарати за иемачки језик онда је извештач") школског одбора Стеван Поповић који је изнео, да треба учити немачки језик, казао. да тај .језив у пренарандији не треба учити с тога, да се зна један језик више, јер нрепарандији није за то, дасеуњој уче језици, него дага треба учити с тога, што на том језику има све оно написаио, што је иајбоље за шко.ту; јер нико се није бринуо за школукао Немци, на учитељ треба да зна тај језик себе ради а не језина ради, не тога ради што он хоИе, да тај језик шири но свету и да српску децу учи немачки, него да оно, што је тим језиком добро о школи писано, узме и у своју школу преиесе и српским матерњим језиком деци сриској казује, дакле, не дадецу немчи, него да немачку. науку посрбљује.

') Препарандија зове се она школа, де се преправљцју они, који хоће учитељи да буду. Препарандија је реч латинска и долази од речи препараре, што ерпски значи приправљати, дакле корен је у наше речи као год и у латинске, ил смо дакле ту реч ми од Латипа узели или они од нас; или је она била ипре Латипа и пре нас. Препарандија: сриски се каже пр и пр ав ии ш гв о, т. ј. место, де се за нешто приправља. ') Сабор има врло различитих послова да свршује па се ти послови тако нагомилају, да их он ие може онако ђутуре, како му који до руку дође, свршавати, него их мора уредити, да свака врста за себе дође, оно што се тиче школе — за себе што се тиче цркве — за себе, што ее тиче општиие — за себе, што се тиче учитеља — за себе. и тако даље, али то опет не може сав сабор уреЈјивати, јер сви у сабору не знају сваку ствар подједнако. Један зна боље оно што школи треба, други зна боље што цркви или општини треба, па за то се поделе , који је за који посао. Него онет за овај или за онај посао има њих више него што би требало , па како се зна: што је више уста, да је више и речи, а пе мери се ваљаност по множини него по доброти, за то се од свију изаберу њих неколико понајбољих, и ти се зову одбор, одабрани. Тако дакле има различитих одбора, и међу тима је и школски одбор. Сваки одбор изабере себи једнога, који ће нописивати оно, што се у одбору нареди, и тај исти извешћује сабор о одборском раду и за то се зове извештач.

Речи ове уважи сабор и тако се нареди, да се у препарандији има учити н немачки језик. Дође ред и на маџарски језик. Нзвештач: школског одбора нрочита параграФ, који наређује, да се на преиар&ндији учи и маџарски језик. Посланик Мита Поповић, из Ваје у Вачкој, поче доI казивати, да тај језик треба да се учи у иренаран! дији с тога. што ми овде у Угарској земљи живимо | с Маџарима. иа ваља и да се разумемо. На то ириI мети посланик прота Беговић из горње крајине. да ако је тако, да се хоће маџарски језик у препарандији учи, зато што Орби у Угарској живе заједно с Маџарима, онда он иште , да се у препарандији учи | и турски језик, јер поред оних крајева, од куда је он, | жше Турци и Срби тамошњи с њима тргују. Сам госиодин извештач не ирепоручује маџарски језик, јер тај језик није за науку, ми о школи немамо ништа од Маџара учити. јер ми са школама од Маџара много боље стојимо. Ово што .је овај послаиик о Маџари говорио сушта је истина, јер у Маџарској беше прошле године осамнајст учитеља који нису знали ни читати ниписати. Док је овај послаиик говорио врева се у сабору већ иочела дизати, и још се стишала не беше, кад устаде други иосланик из горње крајине, Јован Груборовић, и поче: „Господо моја! Јамало говорим товам је познато; али да поштено мислим и то знате. Мене боли, сузе ме обливају (и заиста му потекоше сузе, а у сабору настаде чудиа тишина), кад чујем, да се о језику новела реч, који Србин никад није волео." Ту се диже врева и носланици иовикаше говорнику: на ствар. то јест, да говори о томе. да ли је од користи, да се тај језик учи или не а не о томе, да ли га он воли или не. Говорник продужи даље: „Обазримо се на прошлост нашу у Угарској." Вичу му опет на ствар; претседник му казује, да му иеће дати више да говори, ако се не уздржи од речи, које вређају један народ и раздражују нротив њега. Говорник обећава, да неће раздраживати и да ће одустати од речи, само мора јога толико рећи, даму