Glas naroda

БРОЈ 6. „Г Л А С Н

Споменућемо још што је главније од-оте књижевне радње његове. У свом календару изабавнику „Д аниди" (коју је издавао од год. 1826. до 1829. и за 1834. год.) изнео је свету нашем на писмено, осим другихлепих и красних ствари. „прву и другу годину српског војевања на даије," те тим спомен подигао честитим јунаком за славнога устанка српског — веВи и дуговечнији. нег што може бити икакав други од камена ил од гножђа; те их народ срнски у срцу, у сиомену носи и преноси од колена на колено и велича их кано и јунаке са Косова, Посебице описа и написа „Житијеђорђа Е м а н у е л а," тога знаменитог Србијанца, који дође у Русији до велике славе и достојанства; беше то царски руски ђенерал-лајтнант, а Србин до века. Исто тако диже Бук књигом споменик и своме саврснику и сатруднику „Милошу ОбреновиНу" с којим је за живота свога провео доста и лепих и нрних дана. Вук је први у оно доба приказао као што треба. по заслузи. ученом свету туђинском јуначку „Црну Гору и Црногорце", о којима написа књигу на немачком језику године 1837. ЈГсто је тако он први био, те казао и показао томе тамо у туђини свету за Б уг а р е и з а ј е з и к њихов. А од оваког рада, где је он народу српском чинио пошту и леп глас пред страним светом, најглавније је. што је он ученом Немцу Леополду Ранке-ју на руци био, тејеовај написао, по његовом казивању и упуТшвању , знамениту књигу „Историју српскога устанка" на немачком језику. На послетку изнесе свету нашем укњизи „Правителствуј уш ти совет српски" тужну слику поневиђених великаша ерпских, једва ославеле слободе, коју извојеваше толиким жртвама како се отимају око власти, и како раздор и неслога на ново гроб ископа Србији, у који паде год. 1813. и 1814. Сва ова. и још многа друга дела својакњижевна написао је Вук језиком народним, ама чистим овејаним народним језиком, каквим нико до њега од наших књижевника није писао, ниј е умео дапише. А и дуго Ве, дуго времена проЕи, док се нађе у нас књижевника, да узуме онако лепо српски писати, као што је Вук. На да би те своје, праве српске књиге народу омилио, и учинио да подмладак српски што могбуде лакше и брже научи читати и писати: срочио нам је Вук ово правило, каквог нема ни у ког и најпросвеђенијег народа:

А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

„Ниши, као што говориш, а читај, као што ј е написано." То ће рећи другим речма: колико је год у језику гласова, толико да јв и у писму слова; за сваки глас српског језика да буде но један знак, једно слово. Тим је својим правилом учинио Вук, те је срнски иравопис, право даречемо, најбољи на с в е т у; у нас нема данас кубуре ни крпежа у књизи српској, као што с почетка наговестисмо да је у других народа и језика. Али је правилом тим ударио Вук у живац застареле закованости у наших ондашњих књижевника и, токорсе, научених људи. У нас се онако по старински мислило, па донекле и веровало: ко је старији, тај је веП ио томе и иаметнији; а што је ко већи госнодин човек, тим је и ученији и мудрији! С тога се диже, управ рећи, читава хајка на Вука, на његов правопис и на његов, као што зваху, „простачки, паорски" језик и начин писања, II то њима доста не бијаше. Кад се видело, да омладина листом нристаје уз Вука, те уз свој честити и ненокварени народ; и да већма љуби своје народне песме и остале народне умотворине нег све друге „премудре" туђинске — ударише наши закорелци на Вука старим путем, старим злом: опадањем мред светом. иотварањем пред властима. А кад на свет изађе и поменути, у српском нреводу „Нови завет," тад још иридодаше и по народу ружан глас нустише: да Вук хоће Србље да пошокчи — ма да је свак, ко је год од њих Вука познавао, добро знао, да би он пре главу своју дао, него-ли преврнуо вером својих нраотаца. У Србији дођу и наговоре кнеза Милоша, те се забрани кнежевским указом: дасенико неусудиписати јотом репатом. Под „ренатом" јотом разумевали су иравопис Вуков. Та прека забрана подржа тамо све до наших дана, док не дође у Србију, да и по други ред влада, у истини „све тли" и просвећени кнез Михаило. Забрана се та допадала и нашим с ове стране старешинама црквенским на чак и школским, те се и овде у нас на сваког „Вуковца" попреко гледало, ко би смео јотовски да нише; а многом је богме та „иродрзљивост" и загорчила. Иа ни тога њима доста није било. У Бечу они тајом опадну Вука и иотворе на-њ, да он, бајаги, спевава песме о „некаквим српским царима и краљима, кнезовимаи војводама" па тим буни народ, те га једва мимоиђе суд и тавница.