Glas naroda

г БРОЈ 7.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А,"

„Ночекајте мало, ви српски злотвори, с иогребом позоришта још нисмо готови!"... Почекајте мало, рано сте се почели смејати. ЗасешВе вам, ако бог да, у грлу тај заједљиви смеј! Да, засешБе вам, јер ви још не познајете Србина. Ви не знате, да је Србин онда највеЂи, кад је незгода највеВа. Би не знате, да се у Србину онда највеЕе одушевљење распали, када му јепонос, кадаму је частнародна

на коцки. А ако је случај тај икадабио,тоје сада, када је опстанак народ. позоришта у онасности .. Ми дужност своју учинисмо, ми народ опоменусмо, да му је позориште у незгоди. Ствар позоришта треба сваки као своју рорену да счатра. Нека учини колико који може. Зрнодо зрнаногача. камен до камена иалача. Нека сваки своју свету дужност учини. Сад нли — никад!.... С.

ЗАБЈ1УДЕ И ПРАЗНОВЕРИЦЕ У НАШИМ ПОСЛОВИЦАМА.

Од ђорђа Мандрови ^а. пароха пештанског.

Оне речи, уз које ми Срби у говору обично примећујемо „што но стари веле", „што но реч", „што но бабе кажу", те речи или као што се оне у кн>игама називају „пословице" одвеН великог утицаја имају на начин мишљења и делања нашег народаОне важе нашим људма кол°ко н свето писмо и ма шта ко рекао, то мора да се с њима подудара, иначе не ваља. И одиста ми Срби имамо тако ваљаних иословица, да им се и иајвећи мудрациморају дивити, само дао би Бог, да пх се и у животу на делу што строжије придржавамо. Но нисо на овоме свету ван јединога Бога није непогрешив, па тако и наши стари не могоше бити непогрешиви. II они као слаби људи мислише о неким стварима р1)ано и отуд наследисмо ми од њих и таквих пословица, које здрави разум не може одобрити и које ми не смемо усвојити, ако смо своме добру ради и ако желимо да оно, што је наше, не буде увек лоше. Да би неоснованост таквих пословица увидели и да се не би за њима новодили. у ту цељ ја Гп г неколико десетина таквих у иретрес да узмем и с мојим примедбама да их пропратим. Ако је и зло, моје је. Какви смо да смо, своји смо. Не треба дакле да тражимо нашем злу лека, није нужно да корачамо напред! Нека нас р!>а и на даље једе! Но није ли ближе намети, да баш за то ваља да гледамо да се што пре од зла отресемо, штојето зло наше зло, што дас саме гњечи и дави ? II зар отуд, што смо своји, то излази, да нам се не треба за напредак бринути ? Та не излазил' отуд баш на против то, да нам се у толико вишеваља од зла отимати, у колико смо више своји? Ако "ћу криво не смем од Бога, ако ћу право. не смем од бега. Та пословица доводи нас у неприлику да незнамо: хоЕемо ли се правде ил' неправде држати ? Но да је она неоснована види се отуд, што се оовако преокренути даје: ако ћу право, угодићу Бо-

гу, ако ћу криво, угодићу бегу. Но из те ненрилике најбоље ћемо се извући ако речемо: волим угодитиБогу, нег' бегу. Јер „боље је служити Богу нег' људма", „ја право, ја никако", „где правда не помаже, кривда не ће номоћн." А манастир запалити. а девојку покудити. све једно је. Девојку ваља хвалити, па било истина или не. Девојка дакле ма и рђава била, њу не треба кудити но хвалити. Но ко куђење рђаве девојке сматра за грех и нечовештво тога иитамо: а зар није много већи грех и нечонештво свог ваљаног друга и пријатеља с њоме за целог века оковати? Хоћемо ли ваљаног младожењу само за то жива сахранити, да ррава девојка не би нлела седе? Овде ми је приметити да у хваљењу девојке ваља да смо иредосторожни, па ма она и најбоља била. Не треба да заборавимо, да су равно људма и девојке одвише ироменљиве, да многа девојка „Докле ти је код мајчиде Мирнија је од овчице. А када се с мужем здружи Од аршина језик пружи." Баља у памети имати, да је многа девојка „девом вила, невом гњила", „док девојка, дур девојка; кад непеста, баш ни с места;" па дане би можда због њене неваљалости кадгод црвенили и нрекорни били, добро ће бити да оног, коме девојку преиоручујемо и хвалимо уједно и на могућу променљивост њену опоменемо. Тако је радио славни грчки мудрац Платон. У једном цисму на владаоца ђонисија управљеном хвалио је он неког Хеликона и да не би кадгод због њега можда црвенити морао, ставио је он ири завршетку писма ову одвећ умесну нримедбу : „но та се хвалаииак тиче само једног човека, који је од природеодвећ променљиво животно." Том нримедбом сву је одговорност за Хеликона од себе одбио, ђонисија је на могућу променљивост Хеликонову пажљивим учинио, а самом Хеликону ни најмањеније шкодио. 0 променљивости човечијој дало би се много примера навести. Ја ћу само два таква да наведем.