Glas naroda

60

БРОЈ 8.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

=4 ГОДИНА 1Т.

Глас народа, глас сина божија. Глас народа дакле је непогрешив и имасесматрати као глас самог сина божијег. То стоји само на жалост не увек. Још кад ће оно Христос да се роди рекао је једаи мудри Латин, Хорац: „Има случајева где народ истину погоди, но има где се и о истину огреши. Да се ово последње често догађало и догађа, о томе нека нас увере ови примери. Наведена нословида уздиже гласнародадогласа самог сина божијег, Исуса Христа. А које Иилату оне страховите речи викао „распни га, распни"! Ко је сина божијег на крст приковао? То је на жалост био сам народ, то је био глас народа јеврејског! Тај глас није могао бити глас сина божијег, но био је глас заваране свести народне, био је глас подлих јеврејских првосвештеника, у којих је рукама народ често само слепо оруђе бивао. Тако несвестан био је и шпањолски народ. Од године 1555—1598. владао је у Шпанији Филип други, човек одвише суров, пред киме су Шпањолци у највећем страху на колена падали, и који је толико хиљада људи само зато дао потући, што нису хтели ону веру исповедати, коју је он исповедао. И шпањолски народ место да се тог нечовекагрозио и гнушавао, он га је на против у звезде ковао и обожавао, он га је „Ооломоном свог века" називао. Тако и неке калу^ере Јежовите место да је као највеће натражњаке и заклете непријатеље науке и нанретка из своје средине за навек изгонио, тај исти народ у тој мери поштовао их је, да год. 1768. о имен-дану свог краља Карла III. ништа наметније није умео од њега искати но то, да тим духовним вешачима, који су пре годину даиа из земље протерани били, дозволи, да се опет могу у Шпанију повратити. На жалост дакле гдас народа није увек глас сина божијег. То ћемо и из ових иримера увидети. Људи, који су путовали по свету, веледацрнци у источном Судану, једној земљи у Африци, сматрају превару за похвално дело, којенеможесвака кукавица учинитн, но само бистар иоштроуманчовек, — за Пн г тијанце кажу да они вешто извршену крађу за највећу заслугу држе а за житеље острва Фиџи веле, да они у убијању људи највећу славу налазе. Очевидно је, да глас тих народаможебити само глас Сотоне а никако глас сина божијег. Та кад би наведена пословица увек стајала, не би ли онда морало бити и вила и вештица, и вукодлака и гвоздензуба, у које наш народ огромпом већином на жалост још п данашњим даном верује? Отуд дакле, што већина у једном народу или селу нешто за истинито и добро држи, не треба одма изводити, да то само тако мора бити а ни-

како друкчије. „Речи треба мерити а не бројати," иједан човек, који је у мишљењу о разним стварма свој век ировео, може често пута много више знати него хиљаду они, који свој разум у мишљењу не веџбаху. И за то би желити било, да се наше сеоске црквене скупштине, па и нолитичке општине, пре но што какву своју намеру од већег замашаја у дело приведу, обраћају на наше припознате људе, да их за њихово мњење питају, и да се по добивеном савету управљају. То би био најпречи начин да се од многих заблуда и предрасуда ослободимо, тако би глас нашег народа што препостао у истину глас сина божијег. Два ће се зла друга свадити, а два ручка неЋе. То је са свим погрешно. И два ручкакао идва зла друга могу још како да се поевађају, и такав преврат у стомаку да начине, да човека и у постељубаце. Ретко се ко поболео однразна стомака, и као што друга наша пословица вели „више је људи помрло од јела и пића, него од глади и жеђи." Тојеузрок, што нам неки славнилекар —Авицена — препоручује, да „никад толико не једемо да нам се стомак напрегне, но да увек мало гладни од стола устанемо." „Мислите ли ви, пита нас свети отац Јован Златоуст, какво уживање у прекомерномјелунаћи? Ннјето толико уживање колко непријатност, јер човек постаје носле тежак, раскрјан, добија главобољу, све би спавао а више пута и нема сна, и хиљаду нута проклиње стомак, место да своје неуздржавање проклиње." Дон змија змију не прождере. не може аждаја постати. Дазмија постане аждаја т. ј. крилатазмија кад другу змију нрождере, у таке на још и у чудноватије животиње вероваху пре више стотина година не само прости људи но и они, који су се с испитивањем природе бавили. Каква чудовишта није онда непросвећени разум човечији у свету виђао. Онда се у књигама писало о некој амФисбени, змији. која је имала једну главу спред а другу састрагнакрају рена, и кобињу видео или чуо на мах би мртав остао, — о керасту, змији која је имала четир рога, — о драконтопеду, змији са женском главом, која је преварила Еву у рају, о некој аждаји, која је у глави имала неки чудотворан камен, који је природу камена само у том случају задржао, ако га је човек из главе живе ажДаје извукао. Онда приповедаху људи природњаци о некој змији василиски, која је била полак змијаа полак нетао и која се легла из јајета, које је матор петао снео, — о марикоморијону, који је имао змијин реп, лавове ноге, човечијуглаву итри реда зуба и који би, подражавајући човечији глас, мамио безазлене људе и прождирао би их, и да би чудо са свим потпуно било, иричаше они да не-