Glas naroda

БРОЈ 16. „Г Л А С Н

Док је вредни ШаФарик у Новоме Саду омладинусрнссу учио и настављао, и овако лепо на књизи свесловенској радио и напредовао — времена се и прилике јако изменише у земљи овој. Мађари стадоше маха отимати и преовлађивати: из школа, већих и великих. изметуше стари јегшк латински и почеше силом наметати свој, тада још јадни и чемерни маџарски. Страва поче спопадати господу немачку и маџарску од заједнице свесловенске, која се истом будити наче. Испред силе мораде се уклањати сваки, ко пријатељ беше своме роду и народу, ако је рад био миру и радњи на миру. Магда, тадањи проФесор и директор српске гимназије у Сремских Карловцих дође па напише и насветизда„3емљеписземље Угарске". Књига ова не буде по ћуди господи у власти — Магда буде збачен с директорства. Та неприлика на једаред отвори очи господи. те загледе боље и у књиге ШаФарикове — дописом краљевскпм и ШаФарика збаце такођер с директорске столице год. 1825. ШаФарик је био човек врло научен, а уз то еванђелик. и срцем и душом Словеник — а таки се људи нису онда у Мађара бегенисали. Озлојеђен на неправду, сгаде ШаФарик гледати, како год да оде из Новог Сада; на то га и веИма натериваше што је почео побољевати са нездравог онда још поднебија Новога Сада, са ритина и баруштина тадашњих из окола. Али сида је јот воде Дунавом протекло, док се сирома учитељ ШаФарик са женом и ситном дечицом могао куд да крене. Еад му већ. што рекосмо, додија и догрди, пипге он своме од младости пријатељу, Фрањи Палацком у Златни Праг; срне ово чешкеземље јоптнебепте онда то тпто је дан данашњи. Након дужег времена сложише се тамо њих деветорица честитих и душевних људи. поштовача ШаФарикових, те међ собом углаве, да ће за пет година дана новчаним прилозима потпомагати вреднога свог сабрата и на гласу књижевника — и Палацки пише ШаФарику, да му је осигурано до 480 Фор. годишње, те да сад може доћи и станити се у Златном Прагу. Палацки у писму не рече ШаФарику имена добротвора му. и тек једва касније могаше дознати, кад већ помоПи њихове не требаше — да су то били књижевници. присни му пријатељи, с Палацким на челу — људи. мал-не исто онако оскудни и потребити. као што и он беше. Таких је пријатеља мало у свету !.. Дне 11. априла (В0. марта) 1833. године остави ШаФарик Нови Сад; са женом и с двоје деце крене се на даљни и предаљни пут у оно

А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

доба — у Златни Праг; једва наконмесец дана приспе тамо. У Златном Прагу састарају се пријагељи, те ШаФарик дође до корице хлеба. Постане тамо библиотекар у земаљској библиотеци; нађе се у добри час на месту и прилици, где је за њега баш и било, да боље што није ни желио. И тумеђтисуЕама књига проведе он век свој, сиромашки али богат умом и кљижевним радом. Казивати пак овде што иоле оиширније о том ШаФариковом тамо раду књижевном и народном, и по заслузи оценити тај његов по Свесловенетво благодетни рад — премало је за то места у листу овом: о том би се дала и читава књига написати. . . Осим многих и многих других књига и књижица. што он у Златноме Прагу написа (немачки ичешки) и на свет издаде — највеће је, и на највећем гласу је дело његово: „Старожитности словенске". Тим је делом својим подигао ШаФарик сам себи вечит споменик у ученом свету; Словенима је осветлао образ нред светом и дигао им леи глас и понос пред туђинци. Поштован и љубљен од свога народа, у части код свих учених људи; пажен и частвоваи у свету од сто милијуна и толико душа — умре ШаФарик дне 11, маја (29 априла) 1861 године у Златном Прагу. Кости му леже тамо у земљи чешкој, земљи словенској. у камену ковчегу чешкога мрамора, на еванћеличком гробљу нод Жишковим брдом. На нлочи на гробу му урезан је слови ШаФарикови*) иочетак српског књижевног епоменика, с нокрова српског цара Лазара. . . И кад сазнајеш. драги чнтаоче, кол'ко браће своје рођене. једноплемене, једнокрвне имаш на свету — не нада-л ти тешко на срце, што се с том браћом својом тако слабо познајеш; што Словенин за Словенина још ни данас не хаје, као што би ваљало и могло дабуде — икаошто ћеједном, кадтад ибити, акобог да исрећајуначка, срећа словенска. II кад то буде — биће у томе заслуге и П авла ЈосиФа ШаФарика, негдашњег проФесора и директора срнске новосадске гимназије, будиоца Свесловенства! . . У Новом Саду, пред ђурђев-дан 1874. л. <; л н д н ћ.

"Ј ШаФарикова се слова зову у штампаријама и у књигама ћирилска слова. која су по његовом упутству резана и ливена, по облику старинских српских слова.