Glas naroda

130

БРОЈ 17.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА Г9.

лоЈединац одрече оне неограничене себичности, ио којојје сам себи све и сва тасо, да му је све једно, остао, нропао сав свет, само ако је његова необуздана себичност задовољена. Јер корист, што је појединац од друштва добија, долази само од ограничења еиоје себичности ради друштва, од кога корист долази, или још боље: ограничење себе самога у рођену своју корист. Да наведемо ради лакшега разумевања прост пример. Кад људи не бп живели у друштву него онако, као што живе многе животиње, сваки за себе, па би мене други увредио, па било то само оштрим погледом, моја неограничена себичност распалила би ме тако, да бих се, осеЕајући да сам снажнији од противника, свом снагом својом бацио нањ и смождио га или измрцварио. Ту је моја себичност до крајних граница задовољена. Али исто тако, као што сам ја насрнуо на противника, напашБе други на мене и упропастити ме, задовољавајући своју необуздану себичност. У колико дакле не живећи у друштву добијам тиме, што своју себичност задовољавам до крајних граница, у толико губим, што свакидруги хоће такођер да задовољи своју себичност исто тако до крајних граница. У друштву је то другаче. Пре свега друштво питоми човека, да оваЈ неће за најлању неправду жестоко напасти на противника. Али и ако би баш и хтео напасти, друштво му не допушта. расправљајући само размириду између њих, а у интересу њих обојице. Тако дакле човек у друштву мораограничити своју себичност и то у ннтересу сопственом; јер као што друштво чува Петра од насртаја навлових, тако исто чува Павла од насртаја петрових. —

Ово је само пример за један од небројених одношаја човекових у друштву. Али што објашњава овај пример, објаснили би и примери за друге одношаје. По томе је јасно, дадруштво даје човеку, што му у истииу даЈе: више сигурности живота и личне слободе, и више сигурности у уживању свега што му даје природа и његоветелесне идуховне способности. у опште: да му даје све, што човек самац не може ни како нрибавити, — нужно је да се сваки појединац у друштву одрече оне необуздане себичности у самачком животу, или другим речима, нужно је даприми на се неке дужности. којих у вандруштвеном животуне познаје, и да те дужностисавесно иснуњава. Корист, што је од друштва добије, то је право; штета, што је задаје неограииченој својој себичности, зарад корнсти, што је од друштва добија. то је дужност човека. као члана друштва. Само онда, када члановидруштва увиђајући корист, што им друштво нружа, потпуно увиђају, да такористдолази само од савесног вршења дужности свакога појединог члана друшгва, само онда се може развити друштвени живот човеков у ошнте, и општннски нарочито до онога степена, који усрећава цело друштво и свакога појединог члана у друштву. Али да може члан друштва савесно вршити своје дужности, мора их скроз иознавати. Познавање пак дело је ума. С тога и рекосмо, да је умни развитак човеков један од најглавнијих услова развитку општинског живота. Да видимо, је ли наш народ толнко умно развијен, да скроз иознаје дужности које ваља даврши, па да му се развије друштвени живот.

-^~^ЛЛЛЛЈ\ГЦ\1\ЛЛЈ

ЗАБЈ1УДЕ И ПРАЗНОВЕРИДЕ У НАШИМ ПОСЛОВИЦАМА.

Од ђорђа МандровиЂа, пароха пештанског. (Наставак )

Нестадоше стари, нестадоше ствари. Као гато би лудост била тврдити, да су наши стари били без памети и да су све наопако радили, тако би исто лудост била мислити, да су онинајмудрији и најсавршенпји били, па да нама данас ништа друго не остаје. но да се само на њи у свачем угледамо и да ништа ново не заводимо. II онн су били паметни. али и они су уједно као и ми само слаби и погрешиви људи били. па за то нам мудрост не само то налаже, да све оно што јекод њих ваљало усвојимо, но даи све оне мане и ногрешке, које су се код њих случајно поткрале , поправимо, и бољим заменимо. „Све испитујте, учи

нас апостол Павле, ишто је добро задржите, а што је рђаво одбаците." Како су наши стари рђаво о неким стварма мислили, ја ћу зато неколико иримера да наведем! Пре неких стогодина било је у многим нашим се.тима више свештеника, него што их данас у великим варошима има. Тако је н. нр. у Риђици у Бачкој на 59 кућа би.то 4 свештеника, у Сивцу на 132 куће било је 6 свештеника, 2 ђакона и 6 свештеника без нарохија, у Кули пак на толико исто кућа било је 5 редовних, а 5 без парохија свештеника. II наши стари, место да гледаху, да се број свештеника умали, они се на против до зла Бога