Glas naroda

? —— 1 БРОЈ 24. „Г .1 А. С Н

Туга мора да снопада онога, који искрено посматра Србина у опанку и господском руву, на дому и општини, туга га спопада, јер род свој искрено љуби. Какви узроци, онаке и последице, променимо, уклонимо узроке, ето и других последица. Све се около нас, све мења, само ми, ми смо све једнако јоште они стари. Још једнако наша рорена браћа носе ропски јарам, тешки терет од неколико столећа. Тело им труне а душа нати, а ми то све гледамо и знамо — п а с е ј о ш и б р а ћ о м н а з и в а м о. Још једнако се налази сметењака, што спречавају струју нанредовања народног. Зар се не боје бога, зар се људи не стиде? Не жаца л' их зар дубоко грозно нрезрење народно ? Докоље таг>? Та ми живимо само до гроба, а име, оно живи и с оне стране гроба. Још једнако се међу нама самима тушта налази таквих, који једино у својој користи гледају народну корист. Докле тако ? Докле ћемо ласкавим речима расинати своје грдно родољубље, а делима својима побијати своје рођене речи? Још једнако нам је но куЕама, по селима, по друштву коров, па пада ли коме на ум, да коров ј ваља чуиати? Још се једнако само одушевљавамо, писмом и говором спремамо за рад, за велики рад, који нам јј иредстоји. да крчимо зануштену њиву нашег друДОСИТМЈЕ рођен 1739. у Чакову; (Наставак Еаква је то „сласт и срећа" била пре сто година, видети где владику српског, на још н прилике улучити да га човек слуша у разговору — у наше „грешне дане данашње" рекли би нам назадњаци, да то свет ни замислити не уме. Слава је то била и велелепнје без краја и конца; сриске су владике исто се онако умели своме „кротком стаду" приказати „сјајно". кано и немачки окнежени бискупи. А науке и просвета то им је канда била брига девета. Та код читавог „светејшег" синода, код њих осморице, деветорице владика, и на челу им митроиолита — даније било ученога РајиВа, били би ти свиколици „свети оци" примили чак и римокатолички катихизис!... Но било је међ њима и одабраних људи, разборитих глава, на, да богме, да је таке свет наш умео, као што су заслужили, и оценити и пазити. А такав је српски владика био и тадашњи тамишварски, ђорђе НоповиК. Газда куће, у ко-

А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

штвеног живота, а рада нигде ниси могао угледа- ! ти, да се у силном одушевљењу, у силном „овако ћемо и овако Кемо" није можда изгубио?! Отуд је, што нема прогреса (нанредовања) у народној ствари, да, застали смо — стагнација је у нама — а кад смо ми застали, свесна околина не стоји, она струји нанред, нас не чека. Ми смо застали, ми смо гропали. јер ндемо у назадак. На шта бн томе злу доскочило? Истакнути на заставу, под којом хоћемо да војујемо, Vесто празних речи, рад, озбиљан рад за девизу, па уклањати све препреке и делати, својски делати а све у корист народну, отварати свуда поље за рад, та у свему нам оскудева. Досадање одушевљење нека се прометне у делање; у натицање у делању. 11а ако, свесни, пригрлимо рад, ако на темељу нросвете будемо дизали зграду нашег народног живота, бићемо јаки, биЕемо силни, дуншанска околина Ее дрктати, а Србин ће бити срећан, јер се достојно свети својим од векова непријатељима: незнању и заблуди, јер с поносом сме у именусвом гледати вредне своје претке, који дижући баш ту исту зграду, изгибоше у данашњи дан на крвавом разбојишту. који „од онога дана чемернога" непрестано страдавају, а све те исте цељи ради, јер Србин потврђује, да је он јунак не само срцем и мишцом, већ главом и умом, јер знаде да владаи оружјем данашњег доба. М. А. Ј.

БРАДОВИН. умрБО 1811. у Београду. бр. 22) јој је био дућан Доситијевог мајстора, Јова Муцул, частиће једном реченога владику у своме дому. Ако ико, а оио се највећмарадовао томе наш од светиње занети Димитрије, једва чекајући да том приликом види владику. Помеша се међу послужитеље, који ће око трпезе служити, те му се жеља испуни. Занесењак млади без сумње мислио је, да ће у владици угледати слику и прилику којега год од оних светих отаца испосника из пролога и казанија, којима је био напунио неразумну главу своју. А кад он ту за ручком види, како иоменути владика једе меса и мрси као и други људи; кад чује, како свети отац говори о женидби и удадби, како су се некад и владике жениле, по именце: владика оца светог Григорија Назијанзина, владика брат великог Василија, па владика свети Спиридон; да „епископ, пресвитер и ђакон мора бити ожењен"; како „светост брака превосходи све