Glas naroda

XV

ВРОЈ 38.

У НОВОМЕ САДУ, 24. СЕИТЕМБРА 1874.

ГОДИНА IV.

Излази сваке недеље на читавом табаку. Претплата, огласи и дописи шаљу се уредништву „Глас Народа" у Н. Сад,

Г1АС НАРОДА.

Цена је листу: на годину 3 Фор. на осам месеци . . 2 , на четир месеца . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАВАВУ.

ЗА ОГЛАСЕ НЛАћА СЕ 3 НОВЧ. ОД СВАКЕ ВРСТЕ И 30 Т10НЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ. ЦЕНЕ СУ ЗИАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГ.ТАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕНШЕ ИЛИ У ШТО ВЕВЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

ГОВОР ПРИ ПРОИЗВЕДЕЊУ СВОМ ЗА ПРОТУ СТ. БЕЧЕЈСЕОГ.

Образац буди вернима словом животом, љубављу, духом, вером, и то твореИ и с п а с т и 5 е ш и себе и оне који те послушај у. (Тим. 1 п. IV. гл 12. 16) Овака и овима слична упуЕивања и поуке даје Ап. Павле епископу Тимотији настављајући га, како да руководи подручно му стадо; тако учи он свештенике олтара божијег дараде у винограду господњем. Образац буди вернима речију и животом, љубављу и духом. вером и чистотом! Колко се дужности захтева од свештеника, који жели свесно и савесно да одговори свом високом нознву! Колико се савршенства, самопрегоревања и ножртвовања изискује од онога, који треба да буде „всја всјезг, да всја преобрјашчет!" — свима све, да свезадобије за се. Свако је звање скопчано са великим дужностима, са великим тешкоћама и обвезама. На сваком чиповнику лежи велика одговорност, а највећа на старешинама. да колика је велика дужност и одговорност свештеннкова, који треба у свему да буде најугледнији, да служи у свему: и у говору и у делу за пример? коме је новерена црква, поверен народ! народ — да га свештеник прати у овоме бурноме и метежноме животу, где се непрестано сукобљавају и бистре разни појмови и схваћања, мисли и назори; да пастирским оком сљедизасваким чланом поверенога му народа од колевке па до тамна гроба и да га води иравим путем — путем иравде и истине путем вечнога спасења;—а црква, да ју чува, да сачува њено јединство и њен прави значај у развиЕу културно-просветноме њен благодетни уплив и савладљиву силу и снагу, којом је наша вера православна кроз толике векове чувала и чува и данас наш народ од силних искушења и од примесе туђинске, да чува цркву нашу од поплаве грубога материјализма, који прети не само њеноме опстанку, него и распаду друштвених одношаја.

Велика. превелика је дужност свештеникова; велика је његова одговорност и пред богомипред људма. Зато и немогу да будем равнодугаан данас у овоме часу, где ми је поверено служење у овоме светоме храму и пастирска дужност у овој свесној православној општини, а. свештеничко старешинство како над њом, тако и над целим округом овога протопрезвитерата. Јер кад се сетим човечије слабе природе, кад номислим да смо сви миљуди слаби, грешни и мање, више поводљиви; — а кад помислим на превелику задаћу, које се примам данас и на одговорност о поверенима ми душама;—кадсе сетим да свештеник треба у свему да буде образац да претходи вернима и говором н животом, и љубављу и духом, и вером и чистотом наравственом; да ваља да буде и учитељ и утепштељ, и саветник и друг и господар и слуга; да требадасеодликује сваким врлинама, да просветли његовасветлост пред људима да виде његова добра дела; да треба да утврђује међу верне: мир, љубав, слогу, узајамио поверење честитост и ваљаност, — а да истребљује мане и погрегаке, зле наваде гакодљиве обичаје, и заблуде, да треба да буде достојанраденик, а не најмљеник — у винограду господњем; — и кад завирим мало дубље у нагау будућност и ту опазим како нагау православну цркву и наш добри народ чекају све теже и теже око.тности, а тиме јогате већма и свегатенство, које је никло из народа и сродило се са црквом духовном свезом, и кад озбиљно расудим о свему томе, — онда ме до дна дугае потреса нека света страва при првом свом овомкораку на трновни овај, а клизави пут, где се од слаба човека иште толико савршенства, толике душевне и наравствене узвишености и одговорности и не могу да се избиљно не замислим над првим својим кораком, којим сам ступионаиоље огромне задаће, и којим ми ваља корачати и даље без престанка, без повратка, ако желим да достигнем ону од ап. Павлаозначену мету: да спасем себе и оне који ме нослушају.