Glas naroda

У НОВОМЕ САДУ, 23. ЈАНУАРА 1875.

ГОДИНА V.

Излава свакв аедеље ниЦ Н Ш ММ Ш1Р м В9 ® Цена ]е лисгу: на читавом табаку. Ц | 1| В_1 Ц 1111 ШВ т ™ годину . . . . . 3 Цретпдата,огласиидо- ■ || вП ■ ВШ ШШ Ж&М Ц «И па осаи месеци . . 2 писи ша®У се уредпишт- 1 ЈШЊШШШ || Н1 цЗ МЖШк иа м » ■ 1 ву „гд. Парода у Н. Сад. ШВ ФШШМШШВ ЛНПМА ШВГ " 8а СрбиЈУ Г0 Д ИШ1Бе 4 ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

ЗА ОГЛАСЕ ПЛАћА СЕ 5 НОВ. ОД СБАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ, ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ, ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ, КОЈИ ЖТО ЧЕПШЕ ИЛИ У ШТО ВЕћЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ДИСТУ.

Н А Ш Н Еада се с оне стране Оаве и Дрине и на ј црним брдима беле Горе-црне спремају да одпочну нов живот, ми с ове стране као да смо свршили све, те можемо лећи мирно да спавамо, завлачимо се сваки у своју кућу не марећи ни за какав општи посао, напуштајући народну ствар да плови без весла даље. Или смо се размазили, као оно Римљани, када су били готови да пропадну, илинамје дотужало, те се ратосиљамо свега и свачега? Нисмо се заиста размазили, Ко нас је мааио ? Римљани су се у богатству и раскошу размазили, а куд ће гр|е сиротиље од нас ма да је још грђи раскош. Тај раскош није из мажења него из тешка усиљавања, из страшна напрезања. Није у нас да незнаш куд ћеш с новци. Дотужало нам је и ратосиљамо се свачега, а то је баш тај наш немар. Могу тм сто пута доносити новине приче ужасније од ужаснијих, како су непријатељи наши навалили на нас, како нас руше, куд год се окрвнеш, ми прочитамо новине, као да пишу о томе, како се удавила парашена леђа у леденом мору, на којој су ишли аустријски матрози на северни крај света. Чујемо како су на неправди ову или ону општину растерали, чујемо како су гимназију српску напали, чујемо како се са саборски закључци наши титрају, чујемо како нам народну вољу нашу иемевају, чујемо како наређују да се Матица наша сели, све чујемо и — нехајемо. Нико се нв креке, никоме ни бриге. Па да је коме чудо, него ни то није, са свим нам је свеједно, дошло што му драго. Наша стара пословица каже, да је свако чудо за три дана, али данас код нас није ни онда чудо, кад гледаш очима, де се чудо ради, а не кад је прошло. Да се ми макнемо, друкчије би они зазирали, али ми смо живи гори него наши стаР и мртви; и мртвога Краљевића Марка надил *8или су путници, а нама живим сваки ђаво

Е М А Р. иде уз нос и то 9а то, јер га пуштамо да иде. Тужимо се да је зло време, да ]е тешцо живити, те нам није ни дочега. То време није само на нас Срб8 н&ишло, не пада снег само на Србина овде него и на друге људе, ми нисмо оно што смо били и што су и дан&с наша браћа на другоме крају. Та зар ми горе живимо данас него Црногорци и данас и увек до данас, па што њима недодија, што се они нератосиљају свега, па свако код своје куће да седи, него у то зимње доба долетише на Цетиње, Ми смо слаби, шта ће нас шака људи/ А зар их више има у Црној Гори? А зар је Турчин слабији непријатељ од нашег. Но друго је тамо, а друго је овде, вели се, кад се нема бољега разлога. Јесте друго је тамо, тамо се на један глас све листом диже, а овде ни трубом што ће да затруби суђенога дана, не би нас пробудио из чаме у коју смо запали. Има ко то мотри, како ми дишемо а не како се мичемо. Па кад виде, да ћутимо кад нам једну кућу оборе, они ударају и на другу и тако редом. Ми евега имамо али дурашности најмањд. Волемо као деца нове и нове сиграчке, Озбиљних послова ретко се и лаћамо, и кад ко што озбиљно започне ми с подсмејом напуштамо. Код других народа излази ј«дан научан или забаван лист стотином година, а код нас не може ни десет. Таман ти најбоље удесиш, да пишеш, а лист ти је већ изгустиран. Немарим више, то је раздог, којим се убија воља најчеститијем раденику најавноме пољу, немарим за лист, немарим з% књигу, немарим за позориште, немарим за Матицу, немарам за село, немарим за беседу, не марим већ ни да живим, или бар не да српски Жавим. Отресимо ее, прионимо раду, па се неплашимо, немар долази од страха, поплашим ее пустмм уздице па куд отишао, попустили