Glas naroda

135

појања ретко једе наћи. Када се анх троица сложе и још им свештеник и по која зналац пјенија поМО гне, онда стани па слушај. Заиста је дакле чудо од зуд наш свет да тако слабо долази у црвву. Што ваљда учитавој патријаршији српскоЈ нема ј госпо ^иначкој се цркви тас не носи. Народ је цркву своју једним поклоном богату учинио, те нема нужде дапроси нида лупом крајцара бохајој служби емета. Чуо сам да Ве општина црввена удесвти, да се бадава и мртваци оглашују и то према годинама са веЕим или мањимзвоном, без разлике жо је шта, да химе докаже, да смо пред Богом сви једкаги и да вемаљскоме благу не мора служита црква божнја чеето против саме своје науге. И за столове поговара се, да се небе продавати, а н сад је једна цена свима 3 Фор. и раздају се по старешинству без обзира на газдашаг и сиротињу. Све је, као што видите у овоме месту красно и дивно и да не беше кише ни једна црвва у околини не бн лепше прославила ускре. На једно само жалише ми се људи, што кнез Србин, у тако реБичисто српском селу, кад од његазаискаше цепаницу две дрва за палење топова, недаде. „Недам јазавашу цркву."Дотле ни једанкапетан ни Шваба

ни Маџар то не уздни. То иека је на дику онима, који га силом закнежише. А и ја не могу пропустити, да се на нешто не потужнм, што сам у овоме месту видно, и што је реВи по читавоме народу нашем обичај. Ту мислим на поливање други дан ускрса. ОбичаЈ Ј "е то леп, ма да је по момемишлењу заостао одонога временакада Срби не беху хришЕани, него славише воденога бога, 10ји ее зваше »Додода«, од куда су и заостале и наше додоле, алн ускрс није вгодно време за поливање; још је на тај дан обично ладно, а кад квша или мраз падне, као што ове године беше, и позима. Зар је Ј 'една девојка главом платила, када је са раном зором у које је доба највеЕа знма, раскалашни момци одвуку на бтнар и каблом, као на додолу, на њу воду сипају, или је шта више у бару или реку загњурују, а бог ме и многи момак растопио се од те ускршње воде. За то би добро било, да свештенство и општина црквена стане ва тим, да се свуда, што на некнм местима веЕима, 8аведе обичгаЈ', да ко др|ги дан на јутрење оде иод свештеника цвет добн]е нико 10 га политн несме; или бар да се ноливање одпочиње после 10. сахата, када дан мало загреје.

ЖФДЖШОТЖЖ. ЈЕДАН ГЛАС ИЗ ТАВНИЦЕ. од попа .1,

IV. У проетраној и мрачној дворани около једног стола, који је застрт зеденом чохом изкапаном силним мастилом засели су неки људи подалеко мало од једнога, који им је као био старешина. Образи у тог старешине беху тавни жути, што чињаше те мујеужаснији био подмук&о поглед његових малих зелених очију. Бзегово наборено чело узметало се у назад: кад г& гледаш права јастребова глава. И јастреб проговори: Шта ћемо радити? Није лако да их осудимо, јер у етвари и нема никакве кравице; али они узнемиравају наше господаре, а наши нам господари рекоше: Па шта још хоћете? Остало је ваша брига. Један од оних других одговори: Зар само то? Е па лепо ми кемо лагати. Ја сам баш на то помишљао, вели јастреб. Ца онда ту је мој ћуран, који се уме онако лепо са осекањем да пући и керебечи. Али, ако нам не хтену веровати? Ми смо прилично окаљали веру коју многи према нама имадоше, а оно пгто се савест зове све се више и више противу нас подиже. Нека нам тројица поверују само, вели први, па ће доста бити.

Да, вели јастреб, али хоће нам веровати? Пре но што даље пођемо ваља с тим да смо сигурни. Нека уђу. И они на брзо дођоше Онај што напред иђаше беше као у некој маски, а када је говорио, глас његов без икаква гласа удара без икаква пригибања, наличио је на звек какве справе од метала. И јастреб му рече: Ово говорим у највекем поверењу. Ови ви знате шта неко жели, а знате и оно шта сам ја у стању. Хоке те ли веровати? Ми кемо све веровати, вели глас од метала, и шта више, без сваке хвале, ја ку учинити да и још дванајееторица њих поверују. Лепо! вели јастреб. Прогонте стид са чела, али ти све полагано : забадава неке вам бити. V. Било је то једне јесењевечери: свеж. поветарац дувао је са запада, лагани дах успаванога мора. Сунце је било на заходу, а његови су зраци још златили само крајеве од облака. Галзбови су м^рно и тихо летели изнад морских таласова, морске лаетавице клицаше својим гласом жалостивним, а оеим тога само се још талас морски чуо како се о