Gledišta

di na svim nivoima društvene stmkture? MATJAŽ KMECL: „ .. .Kultura rada na svim nivoima dmštvene strukture ja bih dodao još i to da i između svih nivoa dmštvene strukture, spada u podmčje opštedmštvenog dobra i zato bi je tražio i pomoću rigoroznijih sredstava. Sama tržišna zakonitost kao pogon pri tom ima dve oštrice isto tako očigledna istina. Ali, u svakom slučaju, bio bih rigorozniji od pisaca rezolucija i pisama kada bi se radilo o kulturi našeg poslovnog i još posebno samoupravljačkog jezika. U njemu pokazuje kultura, koja je nadnacionalna i opšta, svoje narodno, naše jednokratno lice.” JOSIP VIDMAR: „Samoupravljanje je jedan od sastavnih delova socijalizma, zato odnos, koji je specifičan za dijalektički par; socijalizamkultura važi za njega samo delimično, u ograničenom obimu. U nas svi znamo da nema pravog socijalizma bez prave kulture. Ali znamo i to da nema prave kulture, kakvoj teži i kakvoj se sa tolikim mukama i žrtvama probija čovečanstvo, ako nema socijalizma. Osim toga, poznata nam je dijalektička igra između ove dve pojave; kultura je rodila socijalizam i oplemenjuje ga, a i socijalizam trajno rađa kulturu i kao celini daje joj njen konačni smisao. Nešto od ove dijalektičke igre postoji i između pojava samoupravljanja i kulture. Nije moguće zamisliti stvamo svesno i odgovomo samoupravljavanje bez razvijene kulture. A isto tako treba da bu demo svesni da samoupravIjanje kao takvo nužno rađa kulturu, jer pri svakom odlučivanju treba da učestvuju i učestvuju savest i lična čast, dva vehka faktora kulture.. BENO ZUPANCIC; . .Kultura i samoupravljanje shvatane u najširem smislu obe naravno, sadrže i kulturu rada, ponašanja, opštenja, stanovanja, okoline itd. Ipak je pri tom reč o osnovnom pitanju: da li je moguće takva društvena nastojanja jednostavno

narediti? Očigledno nije, inače bismo to odavno postigli. Reč je, dakle, o kvalitetnom društvenom preobražaju svuda od proizvodnog rada do intelektualnog stvaranja (ukoliko je to moguće mehanički razdvajati). A to znači opšta nastojanja, šire afirmisanje samoupravljanja, dogovaranje na osnovu zajedničkih interesa, mobilizaciju Ijudi i njihovih samoupravnih zajednica, organa, društava itd...” 4. Poslednjih godina konstatovali smo da razvijanje kulturnih potreba prilično zaostaje za razvijanjem potreba materijalnog standarda. Kakve posledice i opasnosti krije u sebi ovo protivrečje ako bi se još dalje ponavljalo za daIji razvoj našeg društva, posebno socijalističkih društvenih odnosa? I kako bi ga bilo moguće, po vašem mišljenju, konkretno rešavati? MATJAŽ KMECL: ~U današnjem totahtamom svetu teško je upoređivati i upoređivanjima govoriti o odnosima između kulture i ekonomike svuda, ne samo kod nas. Godišnji budžet Ljubljanskog univerziteta otprilike jednak je budžetu za jedva tri sata vijetnamskog rata... Ove strašne nesrazmemosti kriju u sebi mudrost i ,mudrosti' naše civilizacije: u principu i u mehanizmima. Skeptičan sam; da li može kultura u takvom civilizacijskom totalitarizmu uopšte još igrati neku neposrednu ulogu u humaniziranju automatske proizvodnje i automatski rasipajućeg čoveka? Civilizacija koja je stvorila takve proporcije je prema tom pitanju još više skeptična nego ja. Sta onda još da dodam? ...” BENO ŽUPANČIC: „Protivrečja kultura-civilizacij a prisutna su u svim savremenim društvima, pa i kod nas. Na njih treba da obraćamo pažnju kao građani i kao zajednica, što znači zajednički i stalan dmštveni napor, kako se ova protivrečja ne bi zaoštravala u konflikte, odnosno kako bi ih razrešavali na samoupravljački način...

179