Gledišta

da i same zasnuju svoje poslovanje na dstim principima koji vrede za privredu. Prvi zahtev realno znači da naučne ustanove treba sve manje da se obraćaju na društvene organe, kao konzumente i finansijere istraživanja, budući da ovi raspolažu nedovoljnim sredstvima, kako zbog izvršene preraspodele u korist -privrede, tako i usled restrikcije opšte potrošnje, i da se više oslanjaju na privredu, koja u novim uslovima raspolaže sa više sredstava, Iz kojih se može finansirati naučni rad. Pri tome pretpostavlja se da privreda shvata značaj i da je zainteresovana za istraživanje, da ima dovoljno sredstava i da će biti voljna da ta sredstva izdvoji za istraživački rad. Drugi zahtev zasniva se na tvrdnji da je ekonomski karakter istraživačkih i privrednih organizacija u suštini isti i da će tržišni mehani7am delovati isto u oba tipa organizacija. Saglasno tome, naučne ustanove se upućuju da sa svojim partnerima uspostave neposredne poslovne odnose i slobodno ugovore predmet i cenu istraživanja. S tim u vezi se pretpostavlja da će tržišni mehanizam lizvršiti debirokratizaciju odnosa i da će angažovanje naučnih ustanova na zadacima, koje neposredno postavlja privreda, na najbolji način rešiti pitanja prioriteta, determinizma, funkcionalnosti i efikasnosti primene naučnih rezultata u praksi. Konzistentnost i realnost ovako koncipiranog sistema finansiranja zavise od toga da li mogu izdržati kritiku sledeće dve ■Mjučne premise: 1) da privreda postane glavni fiinansijer istraživanja i 2) da naučne ustanove zasnuju svoj rad na tržišnim kriterijiumima. Prtm pitanje zahteva da se, pre svega, precizira šta se podrazumeva pod pojmom „privreda”, da li se misli na agregat ili na prost zbir preduzeća, Posledice jednog ili drugog prilaza su tohko značajne da mogu opredeliti različite mogućnosti privrede da odigra ulogu koja joj je namenjena. Na najopštijem planu ne može se imati ništa protiv učešća privrede u finansiranju nauke. štaviše, ukoliko je njeno učešće ve.će utoliko se čitav problem lakše i potpunije rešava. Na dragoj strani, van privrede se u krajnjoj liniji i ne stvaraju sredstva, što znači da ona, direktno ili indirektno, finansira nauku. Relativno veliko učešće opštedruštvenih organa u finansiranju, u stvari, pokazuje koliko se sredstva privrede moraju preraspodeljivati. Ova preraspodela nije samo motivisana rešavanjem pitanja izvora finansiranja, nego potrebom da se materijalno podrži politika naučnog rada u kojoj prioriteti istraživanja u određenim oblastima igraju naročito važnu ulogu. Ono što, međutim, izaziva rezerve u našoj sredini, jeste dilema da li će privreda hteti i moći da izdvoji potrebna sredstva i kakve posledice se mogu očekivati ukoliko treba da bude glavni i neposredni finansijer. Ova dilema je polarizovala dva suprotna mišljenja. Dobija se, međutim, utisak, da se nijedno mišljenje ne zasniva na relevantn'm argumentdma. Na oamj tačkd ipo>kazuje se pravi značaj i domet razjašnjenja pojma privreda. Ooigledno je da se u praksi govori o privredi, a misli na preduzeća, odnosno na ona preduzeća koja pokažu zainteresovanost i spremnost da finansiraju istraživanje. Zbir takvih

21

INTEGRACIONI PROCESI tl PRIVREDI I ISTRAŽIVAČKI RAD