Gledišta

u čitavoj strukturi prlvrede. Drugi razlog je nedostatak informacija koji se svodi na problem da mehanizam tržišta posredstvom cena daje potrebna obaveštenja na kratak rok, što dopušta preduzećima da brzo reaguju u tekućoj proizvodnji. Međutim, za donošenje anvesticione odiuke cene ne daju informacije o budućim odnosima na tržištu, dok informacije o sadašnjim odnosima koje tržište pruža nisu relevantne za buduću situaciju, kada se izgradi investicioni objekt i počne proizvodnja. Iz tih razloga se može uzeti naučno dokazana istina da tržište vrši uspešnu lokaciju u domenu lične potrošnje i reprodukcionog materijala, dok se tržišta investicionih dobara i kapitala smatraju nesavršenim. Iz toga je u osnovi proizišla potreba planiranja privrede, odnosno aktivne politike privrednog razvoja. Ovaj momenat je od najvećeg značaja kako za sudbinu politike naučnog rada, tako i za ponašanje privrednih organizacija, ako je u pitanju „tražnja za naučnim uslugama". Bilo bi veoma smelo pretpostaviti da će iz pojedinačnih ugovora između istraživačkih i privrednih organizacija automatsfci proizići pohtika naučnog rada, koja bi na najbolji način opredelila sadašnje i buduće mesto nauke u našem društvu d koja bi predstavljala jednu dobro razvijenu koncepciju razvoja nauke u svim njenim neophodnim elementima, usklađujući je sa politikom razvoja privrede i društva na duži rok. Ne treba smetnuti s uma da je politika naučnog rada u izvesnom smislu prethodila politici razvoja i planiranju u razvijenim kapitalističkim zemljama, a da danas predstavlja jedno od najznačajnijih podmčja, o čemu svedooi i činjenica da resor nauke predstavlja jedan od najvažnijih. Na ovoj tački mora se ponovo ukazati na oinjenicu da je potreba za aktivnom politikom naučnog rada bila uzročnik što je organ koji reprezentuje opšte 'dmštvene interese uzimao i vršio preraspodelu sredstava privrede. Bez toga se aktivna politika nauke ne bi mogla održati. No u ovoj činjenioi treba videti i realističko gledište i nevericu da ipolitika naučnog rada može proizići iz ko'ncidencija mnogobrojnih odnosa između naučnih ustanova i preduzeća. Ovo je utoliko manje realno što treba očekivati da če u uslovima tržišnih odnosa privredne organizacije pokazati vrlo veliku uzdržljivost da izdvoje sredstva za finansiranje istraživačkog ■rada. Ranije iznetom argumentu da se sredstva za finansiranje jako smanjuju ukoliko se preduzeća, ane privreda kao agregat, pojavljuju kao finansijeri, treba dodati i ponašanje privrednih organizacija koje proizlazi iz objektivnih uslova. Kao što je već napomenuto, preduzeća su u najvećoj meri zainteresovana za kratkoročne efekte, koje iz svog vidokmga mogu sagledati. Rutinski rad, koji je našao mesta u dosadašnjem odnosu između preduzeća i naučnih ustanova, proizlazi upravo iz ove sklonosti. Na drugoj strani, ako investicione odluke, zbog neizvesnosti efekata u budućnosti stvaraju najveće teškoče, šta onda reći o istraživanju k°j e j e po svojim efektifna sračunato na još duži rok, a samim tim i nosi mnogo više rizika i neizvesnosti; šta reoi o istraživanju za koje se ne zna da li če dati neke

23

INTEGRACIONI PROCESI U PRIVREDI I ISTRAŽIVACKI RAD