Gledišta

i ekonomskim položajem radnika kao proizvođača, upravIjača i vlasnika radne snage. Pošto je za radnika primaran njegov lični dohodak, raspodelom mu treba obezbediti lični dohodak ne samo kao proizvođaču i vlasniku radne snage (deo ličnog dohotka u troškovima proizvodnje preduzeća kao oblik kvazi-vrednosti radne snage) već i kao upravljaču (deo u dobiti). Ostaje otvoreno pitanje ko će u takvoj situaciji voditi brigu o reprodukovanju uslova koji radniku omogućuju da obavlja proizvodnu delatnost i da stiče svoj lični dohodak. To je pitanje posredno, izvedeno. Radnik se za njega interesuje samo kao za „pomoćno sredstvo za moguće sutrašnje prisvajanje još većeg ličnog dohotka". Kako ga zanima najviše „kratkoročni dohodak privredne organizacije”, jer sutra može da bude otpušten sa posla, njegova „težnja ka investiranju” može biti visoka samo ~kad investicije ne tangiraju raspodelu ličnih dohodaka”, „kada se pokrivaju iz drugih izvora” ili kad je „učinak investicija za radnika dovoljno vidljiv” (str. 1311). Prvi slučaj protivreči samoupravnoj organizaciji privređivanja, jer ako radnici upravljači odlučuju o upotrebi dohotka koji su stvorili, koji su to drugi izvori investicija? Drugi slučaj ukazuje da je interes radnika za investicije određen njihovim ekonomskim horizontom sposobnošću da vide dejstvo investicija na njihov lični dohodak i sigumošću zaposlenja. Ova je, s obzirom na tržišni karakter privređivanja i tržišne fluktuacije i nepostojanje garancije o stalnosti zaposlenja (prema Cemeu), ograničena na kratak rok. II tom roku se ne mogu ostvariti značajnija investiciona ulaganja. Prema tome, zaključak je da se u datim dmštvenim uslovima problem investicija ne može rešiti. Ili se vratiti etatističkim oblicima odlučivanja o investicijama ovu altemativu Ceme ne pominje, mada se položaj radne organizacije, kako je on određuje, može shvatiti na taj način samo u etatističkim oblicima upravljanja privredom; ili menjati dmštveni položaj radnika tako što će mu se preko raspodele obezbediti bar delimično učešće u kapitaliziranom dohotku kao udeoničam, akcionam kome će pripadati jedan deo sredstava za proizvodnju i, na osnovu toga, i jedan deo dohotka u obliku kamate ili dividende. Ako se uzme kao polazna tačka za analizu dmštvenog položaja radnika njegova lična svojina nad radnora snagom, ona nužno dovodi do pretvaranja vlasnika samo radne snage u delimičnog vlasnika, suvlasnika sredstava za proizvodnju. Svakome je jasno da se ovde obavlja proces draštvene transformacije proizvođača u vlasnika Sredstava za proizvodnju, u sopstvenika. Dok je radnik zaposlen u radnoj organizaciji, ove dve njegove dmštvene uloge su u jednoj ličnosti i možda je uloga vlasnika prikrivena dominantnom ulogom proizvođača. Ali onog momenta kada radnik iz bilo kojih razloga napusti radnu organizaciju, njegova uloga vlasnika dobija neprikrivenu formu. Dmštveno se formira gmpa vlasnika sredstava za proizvodnju. Takvu organizacaju je moguće uvesti i braniti isticanjem da se njome po-

303

METODOLOŠKE I DRUŠTVENE OSNOVE TEORIJE RASPODELE DOHOTKA (II)