Gledišta

Abanjaho ovde citira Djuija ,JVIi _ne smemo pravdati navodnd red sveta, već moramo stvarati jedan dosad još neostvaren svet". Ekspliciranjem kategorije mogućeg (koju _ implicitno svi upotrebljavaju) filozofija nikada neće pretendovati na totalitamost, to će biti filozofija svesna svojih granica koja ,gie obećava ono što ne može ispuniti.” filozofiju sve dosadašnje kategorije menjaju smisao, odnosno sve se svodi pod kategoriju mogućnosti. Predmet se shvata kao skup mogućnosti, a isto tako i Ijudska egzistencija; datost je isto tako samo mogućnost koja se može kontrolisati i proizvoIjno obnoviti, a, kao što je već rečeno, ontološki predikat menja značenje u ,gnože biti”. Filozofija, koja je usvojila noyi kategorijalni horizont mogućnosti primila je i obavezu jedne filozofske rekonstrukcije. L 1 svom angažmanu filozof ne treba da ima velike pretenzije. Ne treba težiti za nekakvim večitim istinama, već je mnogo korisnije stvarati nove ~tehnike za život”, metode istraživanja, u jednom ograničenom, svakodnevnom angažmanu. Najvažniii metodološki princip ove filozofije: u svakoj tvrdnji se neprestano mora imati na umu metod njene verifikacije koji je svakom dostupan. Ovaj opšti zahtev obuhvata i najsložemje naučne postupke provere i one najsvakodnevnije postupke radi potvrde i provere nečega. On joj, takođe, garantuje otvorenost, spremriost da prihvati svaki novi princip koji zadovoljava pomenuti uslov. Osnovna metoda empirističke filozofije je analiza, bez obzira na to da li se misli na analizu iskustva, ili jezika, ili egzistencije. Dakle: bez velikih pretenzija, bez apelovanja na večne i konačne istine, na definitivne zaključke, ova filozofija govori Ijudski o Ijudskom svetu, neprestano na oprezu, da ne zaluta i da se ne izgubi u zagonetnom lavirintu mišljenja i života.

Za pozitivni egzistencijalizam, filozofija je dijalog među Ijudima i ja se koristim tim pravom da uputim nekoliko reči filozofu ovakvih vidika kakav je Mkola Abanjano. Jednoznačni i kruti determinizam koji nam je prezentirala naučna i filozofska misao prošiih vekova danas nema opravdanja čak ni u makrosvetu. Dovde srao na istom stanovištu, a odavde počinju neka razilaženja. Ako se apsolutna determiniranost i nužnost svega što postoji opozvala u današnjem svetu, da li je onda, rešenje u potpunoj negaciji nužnosti i njenoj transformaciji u kategoriju mogućnosti koja treba sve da pokrije i obuhvati? Nije li ovo opet jednostrani i pretenciozni zahtev, mada dolazi od filozofa koji poziva na skromnost? Kategorija mogućnosti jeste ukorenjena u stvarnosti, ona jeste ta koja razjašnjava naš izbor i slobodu, Ali na jednom mestu Nikola Abanjano eksplicitno riTdi; ~Očito je da kategorija mogućeg ne podnosi suprisutnost drugih kategorija.” Za mene to nije nimalo očito, naorotiv, ovde je očit jedan nedijalektički prilaz stvamosti. Otuda one mnoge neuverljive I nategnute definicije datosti koja je i sama redukovana na mogućnost. Sledeći stam empirističku orijentaciju, on negira kauzaiitet. a uzrok izjednačava sa tislovom. Kada govori o prirodi, o stvari, o datosti, on govori o prirodi za čoveka, o datosti koja je u našim eksperimentalnim tehnikama, i to je dobro. Dobro je što govori o Ijudskom, očovečenom svetu, ali nije dobro kada ga svede samo na to. I kada kaže, na primer; svaka stvar je jedna shema planova, sposobnosti, aktivnost, nada i strahovanja, zabrinutosti i anticipacija koje se odnose na budućnost. Objekt stvamo ima smisla samo kao objekt za nas, ali on nije samo to. Niti je datost samo mogućnost koja se može kontrolisati i proizvoljno ponoviti. Još ima beskonačno mnogo stvari koje ■ čovek ne može ni da kontroliše a još manje da ponovi iako je to stalna čovekova težnja, i njihovim nepriznavanjem i negiranjem kao datosti čovek

670