Gledišta

„koja i nije bila država u pravom. smislu reči". To je ona formula u kojoj se sakriva sva složenost političke strukture jedne epohe koju je Marks označio kao prelaznu. Samo se po sebi razume da bi danas Pariska komuna veoma malo stimulirala našu pažnju i naš interes da je ostala na jednoj ovakvoj opštoj formuli. „Apsorbujući”, međutim, sve pozitivne tekovine građanskog političkog dmštva (slobodu govora i kritike, slobodu udruživanja, opšte pravo glasa i dr.), Pariska komuna je stvorila političke institucije koje su novu političku organizaciju podizale na kvalitativno viši nivo u odnosu na političku organizaciju građanskog dmštva. Političke institucije Pariske komune morale su se pokazati efikasnim sredstvom same radničke klase u organizaciji njenog kretanja ka onim socijalnim ciljevima koji se označavaju kao „oslobođenje radničke klase od eksploatacije”, tj. ka dmštvu u kome će se najpre realizovati princip „svakome prema radu" da bi se stvorili uslovi za sledeći princip komunističke revolucije ~svakome prema potrebi”. Radnička klasa je mogla zaista preuzeti odgovornost za ostvarenje ovih ciIjeva samo ukoliko je stvorila institucije i organizacije u kojima će se ostvariti njena efikasna samorealizacija. Politička organizacija Pariske komune veoma malo bi se razlikovala od bilo koje buržoaske političke organizacije ukoliko bi se svela na klasičnu formulu izdvojenog aparata za nasilje, pri čemu bi se uloga same radničke klase svela na učešće u izbom ovog aparata, odnosno na posebnu kontrolu njegovog rada. Novi kvalitet nove političke organizacije nije bio u promeni „titulara” državnog aparata, nego u integrisanju celog ovog aparata u vladajuću klasu. Nova vladajuća klasa nije imala pretenzije samo da utiče na ponašanje državnog aparata, već da sama bude „državni aparat”. Posebna organizacija je samo sredstvo efikasnosti i ona je potpuno podređena datoj suštini: sve posebne institucije koje su stvorene u ovom okvim proizlaze iz principa neposrednih izbora i kontrole radničke klase. Ali time upravo nova državna organizacija postaje jedan specifikum u razvoju fenomena države. Ona prestaje biti državom u pravom smislu reči, ali se u ostvarivanju nekih svojih zadataka i ciljeva služi sredstvima klasične državne organizacije. Ona se bitno razlikuje od svih državnih tvorevina u donošenju određenih političkih mera, ali se po spoljnom izgledu sprovođenje ovih mera ne razlikuje od načina koji se primenjuju u „klasičnim državama”. Pariska komuna nije imala tako briljantne pravnike kao što je to slučaj sa modemim socijalističkim državama. Ali je zaista neverovatno koliko je brzo i racionalno reagovala na zadatke konstituisanja svog političkog sistema. Ovo je tim neverovatnije kada se

548

DR SLAVKO MILOSAVLEVSKI