Gledišta

izvodnju, nema privatnih taksija, već taksi-prevoz organizuju posebne kompanije. Zato, pre nego što govorimo o relativnim prednostima privatnog načina privređivanja u ovom ili onom drugom sektoru delatnosti i širenja njegovih okvira, moramo se upitati da li smo učinili sve u pogledu kadrova, u pogledu izjednačavanja oporezivanja, odnosno u pogledu snošenja društvene režije i drugih zahteva, kao, na primer, tačne evidencije delatnosti itd., nismo li kolektivni sistem posle tako kratke mladosti previše naglo i dosta bezbrižno prepustili zakonima tržišta. Sem toga, moramo stalno težiti i ne prepustiti stihiji, da se privatni sektor ovakvog ili onakvog tipa planski uključuje u celu našu strukturu i organizacija rada, sprečiti da se ostvaruje divlja prvobitna akumulacija kapitala, kao što se to danas na mnogim mestima, možemo reći, nekontrolisano događa. Zato bi trebalo zahtevati adekvatniju i oštriju registraciju tog sektora, zahtevati odgovarajuće knjigovodstvo, kako bi i promet i raspodela dohotka bili pravedniji. A ne kao danas, kada je taj sektor, uprkos velikom pravnora redu, istinu govoreći, zapravo pravno neuređen, da ne kažem da se čak razvija anarhično i nekontrolisano. Da se dobro razumemo. Nisam ni najmanje protiv privatnog sektora kao racionalnog načina privređivanja tamo gde se uz najveće društveno angažovanje pokazalo da društveni sektor ni izdaleka ne može i ne bi mogao pokriti sve potrebe, ili ih pak evidentno zadovoljava slabije nego privatni sektor. Sem toga, delim potpuno mišljenje da je danas u nas privatna inicijativa u najrazličitijim oblicima sasvim sigurno premalo iskorišćena. Ipak, to ne umanjuje vrednost stavova koje sam ovde naveo. Pravilniji društveni nadzor nad razvojem tog sektora, njegovo planskije uključivanje u opštu društvenu organizaciju naše privrede, pravilniji i pravedniji poreski sistem zahtevaju ne samo tačno političko-ekonomsko i istorijsko određenje tog sistema ili sektora, takvog kakav je bio, jeste i verovatno će biti, već zahtevaju i teorijsko raščišćavanje problema formiranja i raspotdele dohotka u privatnom sektoru, i onda kada ne zapošljava tuđu radnu snagu, ali možda zapošljava dosta opredmećenog rada ili zemlje, kao svojevrsnog kapitala. Bez takvog teorijskog raščišćavanja, po mom mišljenju, ne može biti ni pravilne politike razvoja tog sektora, politike cena, politike raspodele dohotka, itd. 111 Dosta je raširena teza da su oba sektora u nas, kolektivni i privatni, radni sektori, pošto počivaju na ličnom radu. Ili, drukčije rečeno, da su oba sektora nepro-

563

OTVORENA PITANJA PRTVATNOG SEKTORA