Gledišta

u suštinu čoveka. Zato je „suština” kod njega i selektivno-vrednosni, a ne samo saznajni termin. Alijenacija je opštefilozofski pojam. Zato prevazilazi pojedine oblasti društvenog života i pojedine nauke koje ih proučavaju; ekonomiju, sociologiju, politikologiju, istoriju, psihologiju, socijalnu antropologiju itd. Marks je mnogo više uradio na prepoznavanju pojava otuđenja nego na pojmovnom sređivanju svog shvatanja otuđenja. Njega je prvenstveno interesovalo koje su forme društveno-ekonomske organizacije uperene protiv navedenih potencija čoveka. Zaključio je da je to klasno društvo u svim njegovim vidovima. Pošto je celokupni život čoveka centriran oko proizvodnje materijalnih dobara, Marks je s pravom u njoj tražio primarno otuđenje. U njemu je za Marksa izvor drugih oblika otuđenja: otuđenja svesti, potreba, čula, politike i države, porodice, morala, religije itd. 2. Otuđenje i razotuđenje su najopštije sintetičko-kritičke kategorije Marksove humanističke teorije. U stvari „otuđen” čovek je za njega isto što i „nehumanizovan” (ili nedovoljno humanizovan), a „razotuđen” isto što i ~hum an iz o van” čovek. Naravno, pišući o otuđenju i razotuđenju Marks nije mislio na sv e što čovek nije a mogao bi i trebalo da bude, nego sarao na njegove suštinske potencije. Ali tako je i sa ostalim filozofima koji govore o humanizaciji i dehumanizaciji čoveka. Sem toga, izvanredno je teško odvojiti bitne od nebitnih Ijudskih potencija. Marks nije formulisao kriterijum za to. Ako tragom njegovog pojma „generičko biće'” potražimo sve ono što bitno razlikuje čoveka od drugih prirodnih bića, opet nećemo znati gde treba da se zaustavimo. Druge antropologije su navele još mnogo specifično Ijudskih oblika. Pošto pitanje nije rešeno, mnogi upotrebijavaju „alijenaciju” za označavanje i kritiku svega nehumanog u čoveku. Tolikim proširenjem svog obima kategorija alijenacije samo prividno dobija, pošto istovremeno gubi u saznajno* informativnoj vrednosti, pa time i u kritičkoj efikasnosti. Ali i kad bi se otklonila ta slabost, ostala bi neprijatna činjenica da se is t i posao i pre i posle Marksa obavljao pojmom dehumanizacije, odnosno humanizacije. A on je jasniji i odomaćeniji, kako u životu, tako i u filozofiji. Razume se, filozofija ne mora dati prednost uobičajenom načinu izražavanja. Samo, uvek se moramo pitati šta time postiže, a šta gubi. Nije mi poznato da je neko u ovom slučaju ukazao na značajne dobitke koji bi opravdavali gubitke. Da li iz toga sledi da treba potpuno napustiti kategoriju otuđenja? Pored ekspliciranog, šireg značenja, u Marksa srećemo i jedan znatno uži i specifičniji smisao „otuđenja" koji treba sačuvati i iskoristiti za re-

937

OTUĐENJE, DIJALEKTIKA I UTOPIJA