Gledišta

line čovekove emancipacije, nije bilo samo plod zatečenih okolnosti, već i uskog idejnog, teorijskog i političkog vidokruga avangarde, Politička delatnost koja nije samodelatnost masa, već je u velikoj meri spolja podsticana, u sustini se formalizuje i predstavlja prepreku pravom političkom angažovanju. Do tog formalizovanja mora doći uvek onda kad ona crpe snagu iz same sebe, a ne iz inaugurisanja procesa celovitog ovladavanja čoveka društvenim životom. Društveno tlo za monopolizaciju politike i birokratizaciju avangarde time je bilo stvoreno. Pored potrebe političke aktivizacije onih snaga čije interese treba najdublje da sagleda i da se bori za njihovo oživotvorenje, avangarda mora da sagledava i sve one vrlo složene, konkretne, naoko „nepolitičke” probleme njihovog profesionalno-stručnog, opšteobrazovnog, kulturnog, demokratskog, moralnog itd. uzdizanja, da bi je one kontinuirano i u sve većoj meri zamenjivale u društvenim adnosima i zbivanjima. Svakako, u određenim uslovima avangarda će veću pažnju posvetiti nekim ili jednom od ovih problema, ali nikako ne sme zaboraviti njihovu sveukupnost i uvek mora iznalaziti najadekvatnija sredstva za razrešavanje svakog od njih. Bitna je or ijentacija na totalitet oslobađanja radničke klase i socijalnih grupa i snaga koje se oko nje okupljaju. U ime potrebne distance u odnosu na „sitne” probleme društvene prakse tih snaga, avangarda ne sme da izgubi iz vida sve aktuelne i konkretne prepreke koje stoje na putu njihove istorijske afirmacije. Shvatanjem svoje uloge u smislu potrebe da vodi računa samo o njihovim istorijskim ciljevima, avangarda sebe stavlja u opasnost da to istorijsko ne bude dovoljno vezano za sadašnjost, a samim tim da ne bude ni određeno kao autentično istorijsko. Razume se, uraslost u život i praksu snaga u ime kojih deluje, ne znači da avangarda treba da se na detaljistički način bavi tom praksom, već samo to da tu praksu i istorijske ciljeve tih snaga sagledava u uzajamnoj vezi i totalitetu kretanja koja vode njihovom svestranom oslobođenju. Koliko god da je društveno neadekvatan i u krajnjoj liniji politički pogrešan superaktivizam avangarde koja sebi stavlja u zadatak da sama rešava sva pitanja istorijske afirmacije društvenih snaga u čije ime deluje, čime preuzima misionarsko-prosvetiteljsku, sverešavajuću ulogu i time upada u opasnost eli- tizma, toliko je jednostrano ako se ona angažuje sa- mo u stvaranju institucionalnih oblika, kojima pripi- suje moć da radničku klasu i socijalne grupe koje su r za nju vezane sličnim društvenim položajem, cilje- vima i interesima sami dovedu do potpunog sagleda--. vanja svih problema njihovog dospevanja do nivoa odlučujućeg subjekta društvenog razvoja. Prava di-

1086

ZORAM VIDOJEVIC