Godišnjica Nikole Čupića
310
А Парис'ма одкнађат је руге,
Пак Улиса совјештањем циглог“ Пријам пасти, Илион се схорит!,.. И чак негда ... та све за живота !2 Те проз борбе славна утруђења
Ка Јеленци... одбитију врагства!.. У Итаки л2... С Пенелопом љубњу, Обојудјес' пооштрењем нови,
Пак Ментору и Венере годје !
Да л не дигну с' бједе ортдија,
Ни помогле 6' још Синон'ма лажи, Да 6' Креуза л не ишчезла више, Правом важит, к'о је добром цвасти..
Један писац наш" објашњује ово митологисање Оимино као да је оно литерарна струја његова времена, прелазни правац у појезији од чисто класичнога правца Л. Мушицкога ка новоме народноме правцу. По томе би Сима морао бити први представник тога средњега правца, морао би имати и својих последника; и правац би његов морао почети доцније и трајати све до Бранка и Његуша. Али је Симина појезија сувремена с појезијом Мушицкога и нема више последника, осим једнога ученика Симина, Његуша, и то за мало " — Казао сам у почетку, да народима младим не може годити класицизам. И дар Мушицкога сломио се у узалудан покушај; тек је и наша литература морала прекужити класични стадијум. Али песници, што долазе после Мушицкога и донекле заједно певају са Симом, као Ј. Хаџнћ, Ј. Суботић, Ј. С. Поповић, Ђ. Малетић, немају тога митологисања у својим песмама. Они чине лаган прелаз од класичне Форме у песми до Форме, коју дадоше Бранко и Његуш. —
' Св. Николајевић, критика на Ј. Туромана превод Демостенове „Беседе за венад“ ;
2 Види „Петар Петровић 1 Његуш, песник српски“ у „Годишњици“ 1].