Godišnjica Nikole Čupića
317
Док се Турци освијесте сани
И док сјете с' оружија свога, Капија им близу разваљена ;
А већ од њи како који на дво
Из земљунка у мрак испадао,
Тако ти га и загрља емртца. Некол цина јаду с досјетила,
Тер изнутра пушкарати вачну, Тим премеждје' свег објаве града; Нег' и опет наскоро ту плате,
Кад Србаци с двора огањ проспу И сложе се свуд плотуни кругом Викне с: „Јуриш!“ и у хендек сваки, Нит' се знаде тко у варош прије; По кућама и улицам стаде
Пушак' прасак и грађана лелек, Буле, дјеца и брадати старци,
Уз њи многи те вркунци худни
Не могавши заврнути петље,,,. Сподбе штошта у град замакнувши, А Срби их стизат и порити — —
Казао сам у почетку, како је Сима прешао к епској појезији, која за нега није била. Песници бујне маште и силовитога осећања нису за епску појезију. И ако кад створе што лепо те врсте, то бива у доцнијим годинама. Алегоријска епопија још ће им понајболе поћи за руком, као што видесмо код Симе „Разновидје витештва“, или балада; јер ту има маха лирика. Епској појезији треба смишљања, ведрине и тишине. Тога има вазда у слабих лиричара. Ј. Суботић је најбољи наш епски песник, а лирика му је слаба. Осим овога узрока има код Симе још нешто. Историја му се за оно време чинила готребнига; а као сувременик и оче-
' Опасност.