Godišnjica Nikole Čupića

370

месту нешто усиљен и декламаторски, али опет тај опис као слика могао би конкурисати са оним Овидијевим описом буре, коју је несретни појета доживео на својем путу у изгнанство или са којим лепшим пасажем у Куперовим делима: за тим бисмо могли навести опис пожара у Риму за време владе Неронове итд.

Ал' да оставимо цезаре; да пређемо на нижа створења римске државе, да видимо њихове слабости и будалаштине, да видимо како и њих Тацит описује.

Аристофан у једној својој комедији персонификовао је народ у личности која се зове Демос. Тај Демос је стара ћелава погурена будала у издрпаним хаљинама, али му Клеон и други великаши, који су се по смрти Перикловој грабили ва власт, клањају, ласкају, обећавају и лажу га. Демос је атински народ у време тирана после Периклове смрти; он је стар и луд, али су још морали на њ сви рачунати који су државом управљали; имао је дакле још неке политичке силе. У Риму, у оно време које Тацит описује, није било ни лудог Демоса; одавна је он ту изгубио сваку политичку важност и повукао се натраг у тесне и прљаве улице Рима; само си га виђао у амфитеатрима, где се весели гледањем како зверови растржу смирене Христове секташе или плавокосе јуначне германце, и покадшто поред царске палате, где је чекао парче хлеба, а ва то, да поздрави акламацијом какво крваво решење царево. Нико није мислио више, да треба мостити том друштвеноме елементу који никакве силе нема. Од како је установа монархична пренела сва права и власти политичке са народа на једнога човека и оставила неколико аристократских уређења · као само ради спомена на стару републику, од оног времена остала је само личност владаочева као политичка личност и у неколико само чланови тих заоставших аристократских института. Унутрашња римска историја сведена је на рад пезара , сената и других чиновника. Све револуције збивају се сад у том кругу, а народ није био учесник ни крви ни бла-