Godišnjica Nikole Čupića

347 нашу још по неки пут опомену старих времена. Ја их свега двојицу знадем. Један је Јаков Драговић, чувар вода телеграфског у Чачку, човек до близу 60 година Јаков је родом Морачанин, али никад не пева о бојевима црногорским. Он обично пева песме о ускоцима. Једна, коју он радо пева, не сећам се да је где штампана. Почиње се:

Кулу гради Новљанин Алија У новоме на Крајини граду Кад је кулу свршио, тражио је за се девојку; па, како је био рода госпоскога, није могао лако да је нађе. На послетку, по савету мајчину, запроси цуру у скадарског везира и овај му је даде. — Кад је Алија свате искупио, па их прегледао, видео је, да нема доброга јунака, који ће му носити барјак пред сватовима. Опет по савету мајчину позове свога побратима, Брђанина Вука; Вук се омишљао хоће ли ићи, а мајка му Вукосава каже, да је чула од старих људи: Да кад Турчин тврду вјеру даде, Он је никад погазити пеће Вук оде. Сватови се крену, Вук пред њима. Кад су били на воду Бојану, Сви сватови мостом прегазише, Само не шће Брђанине Вуче. Он наћера, помамна вранчића Испод моста на воду Бојану. Па кад јунак воду пребродио, У сватове опет улазио: Он разгони коње и јунаке, Докле опет пред сватове прође. То је спазила цура с везирова двора; па зове мајку и пита је: Нено мала, везирова љубо, Ходи, нено, ближе до пенџера,