Godišnjica Nikole Čupića

Камен ће се кући повратити,

А и мајци очи сагледати.

У осам се сати ударише,

До дванес се бише и ћераше. Кад је било око дванес сати, Ђе је срећа ту је и несрећа, Прве тачке Руси упустише,

Али Турци јако заузеше,

А Москова преда се скупише,

У поћеру жестоку ћераше. Ћераше се до три по дванајест. А кад бјеху три сата по подне, Док изиш'о престолонаследниче, Па на дурбин гледа силну војску, Шта се тамо на разбоју ради. Кад ево ти јада и белаја,

Оба му се крила саломила, Главна маса с мјеста потиснула. Осман виче ка" да јелен риче: »Ао Турци, браћо мусломани, »„Појитајте — Руси подјегоше, »Сад ајдемо здраво да прођемо«. А кад виђе престолонаследниче, Од муке му задрхтала, рука,

Па завика из грла јуначког :, „Јао нама до Бога милога,

„Ево данас јада и срамоте,

»Ђе нам Осман на силу продрије“.

Таман они у рпјечи бјеху, Доке бану јека из пријека,

Уз Бугарску пољем и пучином, Док ево ти четири казака, Носе књигу у десници руци, Језле пољем к'о горицом виле.

96 1