Godišnjica Nikole Čupića

о -———~

Косовски је бој био пошљедње самостално дјело српског народа у средњем вијеку. Потад народу судбина његова не бијаше више у рукама. Европа чињаше од њега с дана на дан све више и више оруђе потребно јој у ње"ној борби с Османлијама. А како је папство онда било најпозваније, да рукује хришћанском обраном, оно је природно мивлило, да му се треба бринути и о душевним нотребама српског народа. Тако српству осим мусломанства, задаваше не мале јаде и католичанство; те је тада православни и богомилски дио српскога народа још горе осјетио тегобу свога зависвога положаја. Поједини покушаји послије Косова, да се потпуно поврати стара изгубљена самосталност, само показују моћ Неманићских предања, чврстину и животност њихове државне мисли, али сви падаху или под непријатељским ударцима с истока и запада, или у вртлозима унутрашњих преврата и међусобица; све пропадаше у општој немоћи и несвијести за независним радом. Династичне државице, које поникоше на рушевинама народне државе, не могаху опстати а да у брзо не притеку за џомоћ ком моћном сусједу, који је заштиту скупо наплаћивао. Тако је сваки најмањи покрет у народу неминовно повлачио за собом уплетање Османдија, Млечића и Маџара, и српски се народ увијек морао добро чувати свега, што би могло донијети, да се над његовом главом завитлају мачеви с истока и запада, од чијих су удараца најтежи на Србе падали.

У таквим се приликама одвоји од Босне њен јужни дио, који хваташе стару хумску и травунску област. Партикуларисам, који је тада отимао маха, чим би средишња