Godišnjica Nikole Čupića
ПРЕД КОСОВОМ 229
— Сад баш идем из Питиговца с њиве. Седох код „Побијеног Камена“ да попушим једну лулу, кад из града изађе један младић на лепоме великоме вранцу, огрнут црвеним јапунџетом, и ако само по гдекоја кап кише прокапаваше, Коњ иђаше врло лаганим ходом, а младић истина смотрено али ипак непрестано разгледаше околину; час по па стане, окрене се на све стране, заврти главом, па као да што бележаше на длану.
— Не знам.
— Књаз. Милан!
Ја се насмејах.
Али Лаза продужи:
— Јест, тако ми Светога Краља, књаз Милан! Млад, пун, леп — очи од њега да не одвојиш. Кад дође до Питиговачке чесме, а у Чича-Дениној ливади она његова деца певају: „Устај, уста), Србине.“ Књаз стаде, слуша... слуша, па ободе коња и оде приштевачким путем. Не да иде коњ, већ рекао би све лети.
Лаза доврши своје, а сви чисто ликујући гледаху у мене.
— Ко зна, ко је то био!. — рекох ја.
— Ама, књаз... књаз ! — повикаше сад и Лаза, и Јован.
— Па и требало је књаз да пропутује кришом, да види земљу, коју ће ослободити; да позна све стазе и богазе, кроз које ће с војском проћи — рече Петар. |
— Море, па зар је само књаз пропутовао ! поче Сима —. Колико је он и кодико својих људи преобучених послао, који су с нама јели, пили, ходали и кушали нас, па све на хартију ставили,