Godišnjica Nikole Čupića

ДВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 15

Са својом веома, маленом педагошком спремом. коју су ми, за школовања, дале лекције из Ледагогике и Учитељског Метода, ја сам ушао у Лешничку школу, и отпочео свој наставнички рад.

Пре мене у тој школи био је учитељ неки Сретен Микавица, који је већ био ђаке пописао и разредио их у разреде.

Ја сам у школи затекао у три разреда свега 82 ђака, међу којима бејаху и две девојчице: кћи Пере Тривуновића, и кћи ЏПанте Ђукића.

Невешт у послу, а одушевљен за рад, ја сам поступао овако: |

Узео сам себи све књижице које су имали моји ђаци, па сам, у свакој Ењижици, свако вече, оно што ћу сутра тек задати као лекцију својим ђацима, лепо научио онако како добар ђак учи своју леБцију. На тај начин, ја сам свако јутро улазио међу своје ђаке, бар с једном лекцијом, напреднији од њих.

Имајући дечицу добру и послушну, а бавећи се с њима, и међј' њима, готово од јутра до мрака, ја сам имао радост да ми ђаци лепо напредују, да у школу долазе редовно и радо, и да Лешничани, родитељи ђачки, хвале и њих и њиховога учитеља.

Од мојих ђака могу данас с радошћу поменути: Данила Ореља, адвоката у Шапцу; Борђа Симића касац. судију; два брата Самуровића Павла и Мијаила, Андреју Божића, негде у војсци; и некога Димитрија, у шали званога Лроту, зато што је имао необично леп глас, а родом је био из села Међаша у Босни.

Окодни учитељи, Змињачки Фирауновић, и Прњаворски Милан Лукић, долазили су у моју школу да виде мој рад. Чудили су се, и хвалили моју рев-