Godišnjica Nikole Čupića

6 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

Године 1877, јануара 19, постао је члан Апелације, у ком је звању остао до 9 марта 1881, када је стављен у пенсију.

Мићић је преминуо у својој кући на Терази- · јама, 16 јула 1885.

Човек висок, крупан, пун, Мићић је био тих у ходу и у кретању. У последње време свога живота, идући улицом, махом је гледао у земљу, не обзирући се ни десно ни лево. А памћење га је до смрти служило врло верно. Говорио је тихо, али разборито, и причао је слатко, а имао је шта причати, јер је добро познавао многе виђеније људе и све важније догађаје и послове у народу новијега доба.

Књиге је српске радо читао. Горски Венац и Списи Доситијеви били су му другови у самоћи. Вука Ст. Караџића познавао је лично; њега је веома поштовао и о њему радо говорио.

Не имајући порода, старао се је да према туђим сиротицама родитељску милошту чини.

У животу је био свакад уредан, а у послу вредан до смрти.

Бог да му душу прости!

Степан Натић. Први међу ваљевским судијама, био је на одсуству за оно време које сам ја провео у Ваљеву, те га нисам никако ни познао.

Милутин Поповић, родом пз села Остружнице, други члан ваљевског окружног суда, одевао се са свим кицошки, и држао се некако сувише господски. Мало сес ким и разговарао. Он се је често дописивао с неком београдском господом, и своја је писма затварао у куверте е вињетама, и запеча-